Свемирски туризам – игралиште за доконе богаташе

Како наводи Бранко Симоновић, потребно је пре свега разграничити шта је космички туризам, с обзиром на то да се различити пројекти рекламирају као такви, а заправо се не могу тако назвати.

„Добар пример томе може бити једна релативно недавна вест која се и раније појављивала и која ће се вероватно и у блиској будућности поново скренути пажњу на себе, већ око 2025. А то је, можда бисмо боље рекли, нека врста стратосферског туризма с обзиром на то да се има у виду коришћење балона за постизање великих висина“, истиче Симоновић.

У овом случају, због природе атмосфере, балони могу да постигну највише око 30 километара висине, што је далеко испод онога што се сматра границом космичког простора која се налази оквирно на неких 100 километара од тла.

„Тако да оно што је најављено као велики космички туризам, заправо то није. Једна шесточлана посада ће шест часова само провести на једном веома скупом ручку од пола милиона долара, колико отприлике кошта то искуство“, додаје гост Јутарњег програма.

За разлику од тога, оно што би био прави космички туризам, такође се може поделити на две категорије. Јено би били суборбитални летови, односо летови до границе космичког простора где би десетак минута делимично осетили бестежинско стање, јер земљина гравитација на тој висини још увек постоји.

„Оно што ми доживљавамо као лебдеће стање, последица је самог кретања, односно, тако рећи, падања тела. У тим околностима ми смо онда у бестежинском стању, али не значи да нема гравитације“, објашњава Симоновић.

Оно што би у правом смислу речи био космички туризам, то је макар један орбитални лет, што је велики изазов.

„Као један екстремни пример, најављено је за следећу годину, ако се не варам, један јапански милијардер са такође шесточланом посадом људи које ће он изабрати, у сарадњи са Елоном Муском и његовим 'Спејс Иксом', кренуће на један пут око месеца. То је један заиста екстремни вид удаљавања од Земље“, истиче Симоновић.

У сваком случају, напомиње гост Јутарњег програма, већ је на пољу ове привредне гране, зване космички туризам дефинисана цена.

Ко може да се вине у свемир

У почетку космичке ере веома се водило рачуна о здравственом стању и физичким способностима астронаута и само најиспособнији који су прелазили строгу тријажу су били у могућности да иду у космос. Данас, пре свега у овом космичком туризму, пошто су у питању само пасивни путници, овај услов није неопходан.

„Пример за то су и године. Тако да је најстарији космонаут имао 80 година, а космонауткиња 76 година. Они су били у суборбиталном лету са 'Блу оринџом'. Дакле, само су, што каже, скокнули и вратили се“, напомиње Симоновић.

Занимљив је такође пример Еда Двајта, првог Афроамериканца астронаута, који је био у екипи која се припремала за први Насин лет, али пошто тада није прошао, тек сада је био у могућности макар да дотакне небо. Такође, славни астронаут Џон Глен је 1998. године у 77. години постао рекордер као најстарија особа која је летела у свемир.

Комерцијални летови у космос: Перспективе и изазови

Уколико се занемари авантуризам богатих, може се слободно закључити да од ових летова на 100, 120 километара од површине Земље човечанство нема никакве користи, сматра Бранко Симоновић.

„Они који имају могућност да плате ту врсту уживања, добијају једно, свакако, несвакидашње и изузетно ретко искуство. И то је свакако и један од разлога због кога ови људи којима не мањка новац се одлучују на такву врсту авантура.“

Међутим, свемирске агенције су у блиској сарадњи са предузетницима који развијају ове пројекте и оне им постављају услове које морају да испуне. Пошто се у то улаже огроман новац, тако да је је приватни сектор и те како укључен у развој космонаутике.

Ако се говори о штетном утицају ових летова на животну средину, они ће доприносити загађењу, али много мање него уобичајени загађивачи, наводи Бранко Симоновић на крају гостовања у Јутарњем програму.