Чипови – велики проблеми због малог острва, кад ће крај несташице

Несташица полупроводника у неким секторима смањила је производњу, а у другим подигла цене. Купци у дилеми – да ли купити оно што је на лагеру, или месецима чекати нове моделе. О томе да ли је на видику стабилизација тржишта чипова, за Дневник РТС-а је говорио Небојша Бјелотомић из Иницијативе „Дигитална Србија“.

Локације нафтних резерви дефинисале су геополитику у претходних педесет година, а процењује се да ће следећих пола века много важнији фактор бити – где се праве чипови. Да ли је оправдано то што су полупроводници означени као нова нафта?

– Покушајте да се сетите када сте последњи пут управљали неким уређајем, а да он није имао дисплеј на себи и да ви нисте нешто типкали по њему, онда ћете се сетити када сте последњи пут имали прилику да не дођете у контакт са полупроводником. Они су сада свуда око нас, од аутомобила до рачунара, телефона, кухињских уређаја. Замислити свет без полупроводника је јако, јако тешко и самим тим су битни.

Чипови су кључни делови свих модерних производа – од електричних возила до балистичких ракета. Тржиште се већ пуне две године суочава са несташицом. На нове аутомобиле се чека више месеци, „половњаци” су поскупели. Може ли се очекивати стабилизација и када?

– То тржиште је ноторно циклично, оно стално има успоне и падове, јер једноставно држати капацитете који чекају тражњу је ужасно неисплативо у тој индустрији. Када год имате неки поремећај, попут оног који смо имали 2020. и 2021, која је више везана за транспорт и за чињеницу да је у Кини политика „нула ковид болесних” доводила до затварања транспортних и других компанија – дошли смо до тога да они не долазе до великих тржишта као раније, а истовремено имамо велику тражњу.

Људи су током ковида највише новца трошили на нове уређаје. С једне стране смо имали ограничење колико чипова долази до тржишта, а с друге стране смо имали велику тражњу. И онда се направила криза. Али су се две ствари десиле. Прво, дошло је до подизања производње, а с друге стране видимо да се економија успорила, што доводи до тога да људи мање купују него пре две године. И то би требало да доведе до тога да ћемо 2023. превазићи кризу која је била баш акутна 2022. године.

Једно мало острво је највећи произвођач чипова. Тајван је претходних месеци посебно у фокусу због тензија на релацији са Пекингом. Које последице је заоштравање односа на тој релацији оставило на тржиште?

– Још дуго ћемо гледати у Тајван. Не бих се усудио да кажем да је тај однос имао последице на несташицу, али је чињеница да тајванска компанија ТСМЦ огромна и контролише велике капацитете у производњи и да највећи део микрочипова долази одатле. Чињеница је да смо због те ситуације у протекле две године видели развој, идеје и одлуке да се помери та производња и да не остане само на Тајвану.

У том контексту, прошле године је администрација америчког председника усвојила и закон којим се одваја више од педесет милијарди долара за домаћу производњу, уз оцену да је ковид показао да је неопходан отпорнији ланац снабдевања. Мало после те стигла је и вест да највећи тајвански произвођач чипова после више деценија улаже у фабрике на територији Сједињених Држава. Шта нам то говори?

– То је први опипљиви доказ да глобализација иде у рикверц. Тржиште чипова је можда једно од најглобализованијих. Производња на Тајвану, машине за производњу чипова се праве у Холандији, а у Америци су компаније које се баве дизајнирањем чипова и то је баш оптимизована грана индустрије.

Са геополитичким дешавањима, очигледно је да је то неодрживо, и видимо да кроз тај акт од средине прошле године, Америка ће јако велики новац упумпати пре свега у „Интел“, своју компанију, да врати део производње на своје тло и да обезбеди да буде ту на њиховој територији.

Истовремено из Европе је стигла вест, тачније из Шведске, да је пронађено велико налазиште ретких земних минерала, који су неопходни за многе високе технологије. Колико то мења позицију Европе на мапи произвођача?

– Европа колико год да је мали произвођач, велико је тржиште. И Европа ће морати да подиже производњу. Имати репроматеријал, као што им само име каже – ретке минерале, јесте јако добро и јако повољно. То је јако узбудљива информација, јер се дуго свет мучио са чињеницом да се минерали налазе на малој географској области и да одатле треба да се повуку за цео свет.