Микрочипови, како да Србија ухвати прикључак са остатком света

Због чега без њих нема паметних уређаја, ни модерног начина живота – за РТС је говорио један од водећих светских стручњака у области интегрисаних електричних кола и технологије микрочипова, професор на Универзитету Калифорније у Берклију др Боривоје Николић.

Професоре, ваш дипломски рад на Електротехничком факултету 1992. године проглашен је за најбољи у генерацији, баш као и Ваша докторска дисертација на Универзитету Калифорније. Како изгледа кад се са знањем које је стечено овде крене у свет?

– По мом мишљењу, знање које ми стичемо овде, и које смо некада стицали, у основним наукама у физици и математици је сасвим релевантно и сасвим довољно да се напредује у свету.

Међутим, примењена знања касне. Када сам ја завршио студије те 1992. године ми смо каснили за светом можда десетак година или тако нешто. Али нажалост сада, садашњи дипломци касне још више за модерним сазнањима.

Радили сте на развоју чипа који је продат у сто милиона примерака. Зашто су микрочипови данас толико битни?

– Радио сам ја на разним чиповима. Највећи број чипова на којима сам радио су истраживачки чипови везани обично за студентске пројекте, али сам радио и на практичним стварима који су коришћени за магнетне дискове и нешто и у мобилним телефонима.

Чипови се користе свуда и они су део свакодневице. Тренутно фундаментално на свету нема довољно капацитета да се произведу сви чипови који су потребни људима да се ставе у производе.

Видећемо да ће се доста ствари десити око тога у следећих неколико година. Сада многе владе схватају колико су важни чипови за њихове економије и покушавају да направе те фабрике тако да не буде несташице камиона зато што један чип фали.

Како створити у Србији ту критична масу знања и људи како би се ухватио прикључак за светом у овој области?

– Најважније је кренути од Универзитета, а и друге ствари су потребне. Универзитети су и даље у добром стању са базичним, основним образовањем. Али у овим примењеним областима као што је пројектовање чипова ми стварно заостајемо за светом.

Треба покушати образовати наставнике, омогућити им да оду у свет, да стекну знање али и да се неки врате. Ако погледате садашње критеријуме, ако бих се ја пријавио, овде ме не би изабрали ни за доцента. Мислим да ја не задовољавам критеријуме за избор овде. То су ствари које вероватно не би било тако тешко променити.