Усамљена силиконска срца – да ли су хуманоидни роботи гурнути у запећак

У Јапану, земљи која је светски лидер у роботици, неприметно траје још једна врста изолације – кибернетска.

Наиме, заборављени у угловима тржних центара, игнорисани на улазу у робне куће и занемарени у ходницима продавница електричних апарата и железничких станица, вену јапански хуманоидни роботи чији је задатак да пружају информације муштеријама, пролазницима и туристима.

Требало је да помогну и забаве домаће, те импресионирају армију страних гостију за које се очекивало да ће се у рекордном и невероватном броју од чак 40 милиона сјатити у њихову земљу у години одржавања Летњих олимпијских игара.

Но, усамљеност тих направа са силиконским срцем није проузрокована просто слабијим кретањем становништва, мрачним расположењем и одсуством страних туриста услед епидемије ковида 19.

У Земљи излазећег сунца, чини се, већ је прошао талас интересовања за андроиде јер они више нису новост – вриска ђака који се узбуђено тискају око робота међусобно се задиркујући и покушавајући да збуне машину, као и редови одраслих радозналаца који стрпљиво чекају да дођу на ред да фотографишу то чудо технологије ишчезли су још и пре глобалног марша невидљивог убице.

Тај субјективни утисак подржавају и објективни подаци. На пример, само 15 одсто фирми и организација које су у 2016. години купиле хуманоидног робота „Пепер“, компањона за дружење и забаву у кући, школи и канцеларији, и са његовим произвођачем компанијом „Софтбанк роботикс“ склопили двогодишњи уговор о одржавању и ажурирању софтвера је исти обновило након истека.

Зато се поставља питање: да ли је заиста оправдан немир у вези са тим шта доноси будућност, односно, да ли је забринутост да би роботи могли ускоро да потисну људске раднике не само с производних линија, већ и из угоститељских објеката, болница и старачких домова преувеличана или не.

Доба владавине индустријских робота

У години пред почетак епидемије новог коронавируса у свету је продато чак 373.000 индустријских робота, а њихов укупни број у свету је у периоду од 2014. до те 2019. порастао за 85 посто.

Бројчано, највише робота те врсте поседовала је Кина, чак 783.000. На другом месту пратио ју је Јапан са 355.000 јединица, док су се на трећем месту налазиле САД, а на четвртом Јужна Кореја.

Када се пажња усмери на размере роботизације пословања у односу на број радника слика се донекле мења – на прво место у свету избија Сингапур са 918 робота на 10.000 радника, док друго заузима Јужна Кореја са 855, а треће Јапан са „само“ 364.

Ипак, важно је нагласити да је Јапан држава која производи највише робота на свету, чак 47 одсто, те да је знатан део од машина те врсте које се употребљавају у најмногољуднијој земљи света управо пореклом из далекоисточне царевине.

По подацима Међународне федерације за роботику (ИРФ), у 2019. у свету је радило 2,7 милиона индустријских робота, углавном у електронској и аутомобилској индустрији, и знатно мање у машинској, хемијској и прехрамбеној.

То је радна средина у којој предности тих машина, као што су велика прецизност, константност у обављању радних операција и издржљивост долазе до изражаја – да су живи, индустријске роботе могли би сматрати не само неуморним и отпорнијим на повреде у раду, већ и стрпљивијим, па и боље концетрисаним од људи. Они повећавају продуктивност, смањују трошак производње и тако доприносе расту компететивности предузећа, па је јасно да ће роботизација и, уопште, аутоматизација у индустрији и пољопривреди бити настављена и у будућности.

Тихи отпор становништва према роботима у услужном сектору?

Услужни сектор, међутим, очигледно носи веће изазове за увођење робота у масовну употребу. Ту су потребна одређена топлина, саосећање и, буквално, уљудност у опхођењу с муштеријама, које роботи ипак немају иако их њихови јапански конструктори често програмирају тако да изговарају пуно шала и доскочица, те праве тако да изгледају симпатично попут деце или привлачно, попут младих, лепих жена.

Такође, у хотелима, продавницама и ресторанима неретке су и нагле промене ситуације које захтевају тренутну одлуку и импровизацију, што надилази могућности робота, будући да они не могу да мисле својом главом, већ само извршавају претходно унете обрасце поступања.

Као друштвена бића, људи ипак осећају потребу да поразговарају са другим припадницима своје врсте и осећају се пријатније у присуству дотераног људског особља, па је можда природно да интерес за роботе информаторе, компањоне у игри или помоћнике у домовима за старе брзо опада, те они постају нешто попут намештаја или статуа које више красе простор него што обављају користан рад.

Још једна потешкоћа је то што, као и компјутери, и роботи раде захваљући чиповима, те умеју да се успоре или замрзну, због чега их је потребно релативно често рестартовати или звати одржавање.

Роботизација и запошљавање

Студије у којима је проучаван ефекат роботизације на запошљавање људи такође подржавају та опажања у вези са присуством робота у угоститељским објектима и другим непроизводним срединама, јер указују на то да број индустријских робота годинама континуирано расте, док број робота у услужним гранама варира, упркос очекивањима да би они могли да ублаже проблем недостатка радне снаге у домовима за бригу о болесним и старима, у продавницама, ресторанима и другде.

Када је реч о односу између присуства робота и запошљавања људи уопште, постоје процене по којима, чак и када проузрокују отпуштања радника (рецимо, на производној линији), роботи у целини одржавају и знатно поспешују запошљавање кроз јачање конкуретности и очување предузећа, чији би опстанак без побољшања у ефикасности рада и продуктивности био или потпуно угрожен или би морала да буду пребачена у иностранство, у земље где је радна снага јефтинија.

Има и студија које нису нашле узрочно-последичну везу између роботизације и запошљавања у целини, јер су отпуштања проузрокована њоме у производном сектору била надокнађена новим радним местима у информационо-технолошком и услужном сектору.

Интересантно је да је истраживање које је објавила Међународна организација рада 2018. нашло да, гледано на рок од 10 година, повећање роботизације од око 25 и више посто доводи до пада запошљавања људи свуда у свету, али да су највеће жртве земље у развоју, у којима више људи ради мануелне послове и привређује у постројењима слабије технолошке опремљености.

У њима је губитак радних места чак 11 пута већи него у добро индустријализованим земљама, које су истовремено и подручја где је највише поодмакло старење популације и смањивање радно способног становништва, па се, поред већег радног ангажовања жена и здравих пензионера и увоза радне снаге из иностранства, пуно говори и о интензивирању роботизације.

Самотни андроиди

Студије и процене о односу између роботизације и запошљавања људи, дакле, доносе међусобно противречне резултате, што има везе и са разликама у методологији истраживања.

Зато је можда разложно избећи генерализације, и у размишљању о ефекту робота на људска радна места обратити пажњу на конкретан степен развоја и услове у којима се налази одређена економија или грана привреде.

Из јапанског искуства је јасно да (посматрано очима шире јавности) неугледни, индустријски роботи пуно доносе у погледу обима производње, поузданости и продуктивности и, самим тим, исплативости пословања, али и да за око привлачни роботи у услужном сектору још имају врло променљив и ограничен ефекат када су у питању квалитет услуге, задовољство муштерија и интересовање становништва.

Управо су они ти који, усамљених силиконских срца, самотно седе у предворјима тржних центара, на рецепцији хотела и на шалтерима информација на станицама и аеродромима, наводећи на размишљање о томе чему води даља роботизација свакодневног живота и колико она има смисла.