Да ли је укидање коментара начин да се заштитимо од насилника на друштвеним мрежама

Међу коментарима ће се можда појавити и увредљиве и агресивне тврдње, можда расистичке или сексистичке. Појавиће се и такозвани тролери и флејмери који траже кавгу – дигиталне верзије насилника који вас ударају по рамену из прикрајка и питају „Шта ћеш сад?“.

И шта онда радите? Аутор Сајмон Пит нуди неколико могућности.

1. Можете то игнорисати. Баш вас брига, не могу вам ништа.

2. Можете одговорити на коментар, али излажете се ризику да дате повод троловима да наставе.

3. Можете то пријавити администратору платформе. То вам је као да се молите несташним интернетским боговима да их разбију дигиталном муњом.

4. Можете избрисати коментар (бар на неким платформама). Пошто су коментатори неовлашћено ушли у вашу „дигиталну кућу“, можете их натерати да оду.

5. А ту је и коначно решење, то јест, можети избрисати свој налог, што отприлике изгледа као да сте преврнули сто и изашли напоље.

Технологија се мења, али људи не 

Технологија је покушала да стане на пут овом проблему – онемогућавањем коментара, блокирањем корисника, стављањем у сенку (они виде своје коментаре, али нико други не може), стављање на „црну листу“ (успоравањем веб адреса за кориснике који се лоше понашају). Али без обзира колико се технологија мењала, нешто друго се није мењало – људи.

Брисање увредљививих коментара на ваш текст или објаву добило је димензију политичке некоректности. Неко би могао да каже да је ово исто што и „деплатформисање“ (уклањање налога са интернета) или негирање „слободе говора“. Али модератори стално бришу коментаре. Посебно када објављени садржај привуче велики број читалаца, убрзо крећу и рекламни спамови. То свако брише. Списатељица Џесика Валенти, пак, тврди да су јој најбољи текстови који производе највише негативних коментара. Многи су постали толико резигнирани на ту количину дигиталног злостављања, да су престали да се надају да се ишта икада може поправити.

Што сте читанији, то сте изложенији нападима

Чињеница је да што више људи прочита ваш текст или објаву, то ће бити више оних који се неће сложити са вама. То се не догађа само јавним личностима. Интернет нас је све претворио у модераторе пикселизоване заједнице – коментари се лагерују и испод објаве на Твитеру о нашем доручку или испод фотографија кућног љубимца. И то нас присиљава на непрекидну менталну калкулацију одмеравања сваког негативног коментара. Да ли је пристојно да обришем? Да ли да одговоримо или коментатор само хоће да се свађа? Да ли ако оставим овакав коментар у ствари одобравам овакав начин комуникације? Да ли то одвраћа друге да коментаришу?

Модерирање коментара је тежак посао. Пол Грахам, предузимач који је покренуо платформу YCombinator, каже помало шаљиво, да је за њега „највећи извор стреса“ био „администрирање портала Хакер њуса“ ( на коме корисници објављују своје текстове и дискутују о чланцима из области технологије). „Не започињите форум“, упозорава Грахам.

На Фејсбуку и Јутјубу модерирање коментара је посао са пуним радним временом. Многи који су радили овај посао тврде да су их садржаји које су морали да прегледају потпуно емоционално исцрпљивали. Пинтерест није успео да спречи низ готово криминалних садржаја који су се појавили на њиховој платформи. Понекад цели делови појединих налога на интернету постају толико проблематични да бивају забрањени једним потезом. Редит је недавно уклонио 2.000 налога.

Може ли закон да помогне?

У суштини, проблем је  у спровођењу закона. Већина веб локација има „правила понашања“ и листе прихватљивог и забрањеног, али писање правила не решава проблем. Када непримерена непристојност прелази црту и посатје злоупотреба? Ко модерира модератора? И колико времена смо заиста спремни да потрошимо на контролисање коментара?

Постоји једна основна смерница за модераторе – уколико остављамо увредљиве коментаре, они ће одомаћити културу непристојности, а непристојност подстиче још већу непристојност. Али на јавним платформама са стотинама хиљада или милиона објава дневно, постоји ограничење колико коментара се може „просејати“ и уклонити. Као модератор, увек сте бројчано надјачани.

Све ово важи уколико имате могућност модерирања коментара. Можете да избришете коментаре на свом налогу на Фејсбуку, на објавама на Инстаграму, али на Твитеру нема начина да уклоните негативне коментаре, осим да упутите жалбу самом Твитеру. То пак изгледа као да се жалите учитељици на своје безобразне другаре. На неким платформама позивамо људе у нашу кућу и можемо их замолити да оду, али на другима то више личи на боравак у хотелу и морамо се ослонити на особље.

Чак ни Твитер није свемоћан. Један од најочигледнијих примера је председник САД – упркос томе што Твитер повремено провери истинитост његових објава, избегавају да их бришу да би компанија избегла отворен сукоб са владом, као и са великим бројем веома гласних Американаца.

Суштина интернета је двосмерна комуникација

Можда у суштини исувише очекујемо од компаније која људима омогућава да каче какве год им забавне бесмислице падну на памет и која је као одговор на пад своје веб странице објављивала смешне снимке китова. На неким платформама је могуће у потпуности искључити коментаре, чиме се двосмерна комуникација друштвене мреже претвара у једносмеран пренос информација. Ово је корисно када су у питању неке од најконтроверзнијих тема, али двосмерна комуникација је управо оно због чега је интернет процветао.

Читаоци остављају коментаре на дну веб странице као што би писали на маргинама књиге из библиотеке. Ако је коментарисање могуће на платформи коју користите, њихово онемогућавање делује као предаја. Тролови су победили. А ако текст може да изазове интересантну дискусију, људи ће свакако наћи платформу на којој ће да је воде, најчешће Редит или Твитер.

Шта све можемо доживети на мрежи?

Према Википедији, „злостављање на интернету“ се јавља у четири облика – неовлашћено дељење личних информација (попут адресе становања), порнографија из освете, негативне рецензије, као и јавно навођење нечијих грешака (collaut - у буквалном преводу „прозивка“).

Међутим, постоје огромне разлике између ових категорија – није иста ствар истаћи да је неко рекао нешто неумесно и објавити нечију адресу становања, притом угрожавајући физичку безбедност те особе. Када ове две ствари објединимо под истом неодређеном дефиницијом, добијамо појам без значења.

„Умереност у свему, чак и у умерености“

Бити модератор је често исцрпљујуће и захтева много времена. Новинарка часописа Њујоркер, Ана Винер, посматрала је како двоје модератора који раде за веб страницу Хакер њус размењују дугачке, срдачне мејлове са посетиоцима ове странице, смирујући их и охрабрујући их.

Бити модератор често значи налазити се у средини – заступати умерен став, или пак наћи се „између две ватре“. Модератор Данијел Гекл, пошто је пажљиво смиривао и усмеравао расправу, добио је поруку од коментатора са корисничким именом „солипсизам“ која гласи: „Већина ће се сложити да је модерација преко одређене границе претерана“. Ова одбрана подсећа на цитат Оскара Вајлда – „Умереност у свему, чак и у умерености“.

Пристојност и стрпљење које Гекл показује у својим јавним одговорима бесним и провокативним коментарима су задивљујући. Запањујуће је на колико начина један човек може да каже „молим Вас, престаните то да радите“. Али необично је како се сајт који користе милиони софтверских инжењера и чији су власници неки од најистакнутијих предузетника из Силицијумске долине ослања на стрпљење двоје пажљивих људи који ручно управљају дискусијама.

Шта је цивилизована дебата?

Шта би са алгоритмима, вештачком интелигенцијом, машинским учењем? Да ли је проблем цивилизоване расправе немогуће програмски решити? Зачуђујуће су и границе пристојне контрааргументације.

Недавно је је 153 високообразована стручњака потписало отворено писмо часопису Харперс, у коме се критикује ограничавање јавне дебате, било због нетолерантног друштва или државне репресије. Тврде да се „лоше идеје побеђују отвореним, убедљивим аргументима“. Оваква стратегија може да успе само под условом да обе стране поштују иста правила (а ни тада није загарантовано). Ипак, овакве тврдње делују неискрено и непоштено – да некоме од ових професора и академаца на предавање упадне маса људи која виче, одмах би захтевали да буду избачени напоље.

Технологија је алат за промене у друштву. На интернет-стрипу xkcd.com измислили су додатну опција на Јутјубу која вам наглас прочита коментар пре него што га објавите. Оваква решења постоје и у реалном животу. Пре Фејсбука и Твитера људи су користили интернет да би се окупљали на форумима. Програмери који стоје иза платформи које су представљале софтверску подршку за ове форуме додали су посебне могућности које уводе одређени степен аутоматске модерације.

Један озлоглашени плагин звао се „бедни корисници“. Уместо да антисоцијалним корисницима отворено брани приступ форуму, овај плагин би учинио да им коришћење веб странице постане тако непрактично и непријатно да би сами напустили форум. Ово је такође облик ућуткивања, али умереног.

Парадокс толеранције

У ствари су модератори који бришу насилне и увредљиве коментаре ти који бране слободу говора, а не људи који се жале на последице због неумесних изјава. Модератори постоје да би се загарантовала цивилизована дискусија.

У нашем свету изврнутих вредности се људи који омогућавају слободан говор оптужују да га нападају. Карл Попер ово назива парадоксом толеранције –  да бисмо имали толерантно друштво, морамо бити нетолерантни према нетолеранцији.