Шта је битније – право на приватност или слобода изражавања

„Право на заборав" засновано је на одлуци Европског суда правде из 2014. године по којој је компанија „Гугл" била у обавези да избрише „неадекватне, небитне или више неважне" податке из резултата претраге на лични захтев заинтересоване особе.

Судија Суда правде ЕУ у Луксембургу професор доктор Марко Илешич у ексклузивном интервјуу за Јутарњи програм, каже да сваки грађанин има право да се неки лични подаци избришу или да се отежа, чак и онемогући, приступ преко претраживача на интернету.

„То не значи, односно, суд није рекао да треба избрисати сам податак јер једно је право на заштиту личности, а друго право на информисаност. Сада ту треба вагати у конкретном случају који је интерес већи“, наводи професор Илешич.

Гостујући у Јутарњем програму, Невена Ружић, помоћница генералног секретара Службе повереника, објашњава да је податак о личности сваки податак које чини неко лице одређеним или одредивим, као, рецимо, име и презиме, јединствени матични број грађана, али је то и податак који представља нечије мишљење о нама.

„Дакле, све може да буде податак о личности уколико се односи на неко физичко лице. То право на заборав, право на брисање података о личности не значи аутоматско брисање свих података. Многи лични подаци су јавно доступни, чак их и сами добровољно чинимо јавно доступним, несвесни да ти подаци постоје и касније и да се они тешко могу обрисати. Ширимо податке не само о нама самима, већ делимо податке и о нама блиским људима, посебно о деци“, наглашава Ружићева.

Који податак може да се брише у ствари је ствар вагања, додаје гошћа Јутарњег програма. Формула не постоји. Питање је о коме се ради, која је сврха податка који је објављен. Да ли је то информисање јавности, забава или едукација. Да ли је личност јавна или не. Ако је јавна личност, да ли је реч о функционеру, некој страначкој личности која свакако ужива много мање права на приватност него појединац који није ангажован у јавном животу.

„Затим се процењује који је то податак, да ли је неки осетљив, као што су подаци о здравственом стању, или о нечијем сексуалном или политичком опредељењу, уверењу, вероисповести и слично“, наводи Ружићева.

У Европској унији могу да се обришу подаци о здрављу, сексуалној орјентацији, религијској припадности, малолетним лицима, одслуженој затворској казни, нетачним оптужбама. Међутим, гошћа Јутарњег програма напомиње да ни у Европској унији нити код нас не постоји јединствена формула. Здравствени податак јесте важан, али уколико је битан за јавну расправу, онда се он неће брисати.

„На пример, чињеница да је један, данас покојни, француски прдседник био болестан и то је касније било објављено у неким мемоарима, то је био нарочито осетљив податак, тај исти Европски суд правде је одлучио да је то допринело јавној дебати и размишљању о томе у каквом је председник здравственом стању“, објашњава Невена Ружић.

„Гугл" и други сервиси за претраживање имају дискреционо право да сами процењују да ли је садржај „неодговарајући и ирелевантан“. Од 2014. године стигло је 845 хиљада захтева за брисање, а „Гугл“ је прихватио око 45 одсто.

Помоћница генералног секретара Службе повореника, Невена Ружић, напомиње да се увек поставља питање да ли је „Гугл“ као приватна компанија, увек у стању да процени на коју страну је граница пређена. Додуше, чињеница је да свако право може и да се злоупотреби.

Уколико неко од грађана жели да оствари своје „право на заборав“, закон прописује да се најпре мора обратити ономе ко користи његове податке, односно, ономе ко је осмислио сврху зашто је уопште обрађивао те податке, што се односи и на медије. Уколико се не пронађе решење, онда се подноси захтев поверенику или суду, кој ће покренути поступак процене како у конкретном случају треба поступити.

У обзир се узимају различити аспекти приликом доношења процене. Ко је то урадио? Када је то урадио? У ком контексту је то урадио? Да ли је томе нешто претходило. Шта је томе следило. Када се све узме у обзир, онда може да се процени да ли је то слобода изражавања или је нечије угрожавање приватности. Истовремено, нико не гарантује да ће одлука бити исправна. Зато је те пресуде и долазе до Европског суда правде.

„Није увек суштина у томе да нестане један конкретан новински чланак или медијски прилог, већ је циљ да нестане претрага по том имену. Подаци ће остати, чланак неће бити брисан, али биће уклоњен из претраге, зарад неговања слободе изражавања“, каже на крају гостовања у Јутарњем програму Невена Ружић, помоћница генералног секретара Службе повереника за информације.