Преминула Оливера Катарина

Вест о смрти легендарне глумице и певачице Оливере Катарине саопштила је њена породица, преносе београдски медији.

Информације о комеморацији и сахрани биће накнадно саопштене.

Саучешће поводом смрти Оливере Катарине упутио је председник Србије Александар Вучић који је, између осталог, навео да је била аутентична и харизматична дива која је раскошним талентом и страшћу, са којом је приступала свакој улози и песми, оставила специфичан траг у нашој кинематографији и музици.

Рођена је као Оливера Петровић у Београду 5. марта 1940. године. Током каријере била је позната као Оливера Вучо и Оливера Шакић. Уметничко име Оливера Катарина узела је по својој мајци Катарини.

Још као мала показивала је склоности ка уметности те је поред основне школе похађала и школу балета. По завршетку основне школе уписује Пету београдску гимназију, а након гимназије Правни факултет по наговору оца, али је убрзо схватила да то није њен позив и напушта факултет.

Одлучује да оде у Париз, тамо је остала годину дана, а по повратку у Београд уписује позоришну академију.

Примљена је у класу професорке Огњенке Милићевић заједно са Петром Краљем, Станиславом Пешић, Миленом Дравић, Бранком Зорић, a 1962. године добија стални ангажман у Народном позоришту у представи "Коштана".

Дебитовала је у филму „Добра коб“ из 1964. године, играла је, између осталог, у „Сну“ (1966), „Узрок смрти не помињати“ (1968), „Девичанској свирци“ (1973) Ђорђа Кадијевића и „Црвеном удару“ (1974).

Снимивши филм „Војник“ 1966. године, Оливера одлази на Кански фестивал. Позориште то није трпело, па по повратку у Београд добија отказ.

Познанство и љубав са Ратком Дражевићем јој отвара многа врата у свету филма. Два пута се удавала – за Вука Вуча и за тадашњег председника Савеза синдиката Србије Миладина Шакића.

Из брака са Шакићем добија сина Манета, који је сликар.

Оливера Катарина позната је и по музичкој каријери. На врхунцу је своје песме изводила у бројним телевизијским програмима широм Европе.

Упоређивана је са највећим светским звездама тог доба. Чланак у Њујорк тајмсу је гласио „Рођена је нова Ана Мањани“, док су у француској штампи говорили да „нема на чему да завиди Брижит Бардо“.

Kao интерпретатор изворних народних песама и циганских романси одржала је више од стотину концерата широм света, снимила је сингл и ЛП плоче са српском, циганском, грчком, индонежанском и црначком музиком.

Певала је композиције Енија Мориконеа, Шарла Димона, Дома Сузукија, Микиса Теодоракиса, Корнелија Ковача.

Посебно остварење у области забавне музике остварила је песмом Шу шу где се са забавном музиком преплићу етно-мотиви.

Последњи албум „Ретка зверка“ објавила је 1984. године, након чега се повлачи из јавности. 

Сарађивала је 2005. године са Марином Абрамовић на перформансу „Балкан епик“, а на велико платно вратила се 2008. године улогом у филму „Чарлстон за Огњенку“ Уроша Стојановића. 

Објавила је аутобиографску књигу „Аристократско стопало“ 2017. године, а 2018. је имала концерт у Комбанк дворани у Београду.

Добила је „Златни печат“ Југословенске кинотеке 2017. године, а исте године је, поводом 50 година од премијерног приказивања филма „Скупљачи перја“, присуствовала поновном приказивању тог филма на Канском фестивалу.

Нушићева награда за животно дело додељена јој је 2020. године.