Иван Миљковић: И после спортске каријере живот треба да буде подједнако леп

Један од најбољих одбојкаша свих времена, Иван Миљковић, недавно је примљен у Кућу славних. Ипак, у својој књизи „Прваци на терену, шампиони у финансијама" тај успех описује без патетике – као природан след једне велике каријере. Данас, више од осам година живи у Швајцарској и бави се финансијама, а у Београд често долази послом.

Миљковић је и даље је власник најскупљег трансфера у историји одбојке. „Спортска каријера се завршила, затворила су се једна врата, отворила су се друга. Нове могућности сам креирао, па су се на крају и десиле“, каже Миљковић.

Подсећа да новац од великог трансфера у Италију 2000. године није ишао њему лично, али признаје да је такав епилог био потврда да је на правом путу.

Још као дечак лепио је постере и сакупљао сличице репрезентације и замишљао себе као члана. Тај сан остварио је 1998. године, када је постао део националног тима који је освојио сребро на Светском првенству у Јапану.

Био је најмлађи у чувеној „златној генерацији“, која је крунисана олимпијским златом 2000. године на Играма у Сиднеју.

„Срећа је спој припреме и прилике. Када сам 1998. добио шансу у репрезентацији, мој пут је кренуо узлазно“, истиче Миљковић.

Његова каријера је трајала пуних 17 сезона, а од спорта се опростио као шампион, освојивши титулу у Турској 2017. године.

Одбројавање почиње првим уговором

У књизи коју је недавно објавио, Миљковић пише да од првог професионалног уговора спортисти почињу да одбројавају време до краја каријере.

„То сам схватио врло брзо по одласку у иностранство. Сат почиње да откуцава уназад, само је питање колико ће трајати“, каже он.

Управо зато је већ током играчких дана почео да размишља о финансијама и животу после спорта. Слушајући искуства старијих колега, схватио је да многи понављају исте грешке. Одлучио је да их он не понови.

Иако је као младић желео да постане архитекта, живот га је одвео у другом правцу – у свет финансија. Данас, са породицом живи у Швајцарској и бави се саветовањем, користећи контакте и искуство стечено током две деценије играња на три континента.

„Циљ књиге није да уплашим спортисте, већ да им из прве руке пренесем искуство. Да се запитају – шта после?“

Прави живот може да почне и после једне професионалне каријере

Миљковић наглашава да спорт никада није доживљавао као цео свој живот, већ као његов важан део: „Прави живот наставља се после каријере. И треба да буде подједнако леп".

Иако му прија када га људи зауставе на улици и кажу да су уживали гледајући га, од 5. маја 2017. године више није професионално у сали. Повремено тренира рекреативце, али га данас испуњавају другачији изазови.

Симболично, испунио је и једну дечачку жељу – возио је „ферари“. Брзо је, међутим, схватио да су му породица и стабилност важнији од статуса: „Неке друге ствари постану битније.“

На питање да ли воли да прогнозира исходе великих утакмица, кратко одговара: „Не волим да прогнозирам. Волим да победи онај ко је спремнији".

У књизи, иако је првенствено намењена спортистима, аутор поручује да се у садржају може препознати свако ко размишља о каријери, новцу и животним изборима.