Здравко Шотра, приче из мајсторске радионице

Након смрти Здравка Шотре, који је преминуо у 93. години, остало је још готово 40 страна пописаног опуса великог редитеља и сценаристе. Говорио је да се животу треба смејати и да га не треба схватати сувише озбиљно, иако је у живот тог Херцеговца стала цела драма Југославије, цела историја Телевизије Београд и цела глумачка поставка, рођених од 19. до 21. века.

Глумац Славко Штимац, који је са Шотром радио у три филма Браћа по матери, Игмански марш и Држање за ваздух, истиче да је био велики редитељ неисцрпне енергије, младалачког духа и богате и велике каријере: „За мене лично, био је драг и срдачан човек с којим сам дивно радио на три играна филма и то ми остаје као једна од лепших успомена у животу. Здравка сам срео на улици пар пута у задњих годину дана. Имао сам утисак да ће да ради још, не само да је већ прешао 90 годину, а пун младалачке енергије и живота. Шалио се, причали смо вицеве“.

Слобода Мићаловић: Шотра је био храбар и предиван

Слобода Мићаловић, омиљена Шотрина глумица из његове последње стваралачке фазе, истиче да испраћамо човека који је имао богат живот, вредан дивљења у сваком смислу, посебно када се узме у обзир то што његов приватни живот није био лак.

„Млађим генерацијама говорио је да не схватамо живот баш толико озбиљно, да то што се данас десило страшно, некако не преносимо у сутрашњи дан. И та његова ведрина и радост живота је заиста била јако заразна. Он је, пре свега, био добар човек, добар пријатељ, а надасве његова дела и читав опус. Не знам да ли постоји још један редитељ који може да се похвали тако, шта је све урадио и с ким је све радио“, истакла је уметница додајући да су се глумци радо одазивали на Шотрин позив.

Према њеним речима, био је увек храбар да даје младим глумцима и глумицама шансу, што се ретко који редитељ осмели.

„Обично иду на сигурну карту, да дају глумцу за којег су сигурни да ће то добро да одигра. Он је био јако храбар да нама, клинкама, да главне улоге“, прича Слобода Мићаловић потврђујући да је Шотра умео да допише улогу за глумца који је у тешкој ситуацији и да је управо то урадио у Ивковој слави за њеног супруга Војина Ћетковића када је узео кредит.

Глумица истиче да је Шотра био предиван и да јој многи изјављују саучешће зато што, како каже, није он био само њен редитељ, него је био члан њене породице. „Сваки пут кад кажемо, да смо код продуцената прошли лоше у договору за хонорар, брже боље би отишао и рекао: Ја без ове глумице не радим, па ти сад види шта ћеш. Тако да би нас сваки пут заштитио.“

Крчмар и Шотра, тандем за рекорде

Веселин Крчмар, директор фотографије, сниматељ Радио-телевизије Србије, у многим Шотриним филмовима, најближи сарадник и пријатељ Здравка Шотре наводи да не зна какав би његов живот био да га није срео.

„Неизмерно сам му захвалан. И свих ових 35 година што смо провели заједно, не понавља се. Он је стварно био велики човек, велики редитељ. Обојица смо цео радни век провели у овој кући. Сигуран сам да је он највише режирао, а да сам ја највише снимио са овом кућом. На крају крајева, снимили смо до сада још увек непобијени рекорд“, објашњава Крчмар наводећи да је карте за филм Зона Замфирова, без дијаспоре, купило милион и 350.000 људи.

И телевизијски рекорд је био заједнички: „Чувена је моја прича, ја сам куповао новине у Косовској улици у пола девет тог 15. јануара, када је ишла задња епизода Рањеног орла. Као да никог нема, ја не знам шта је ово. Када је сутрадан изишла листа о рејтинзима и гледаности, Рањеног орла је гледало 3,5 милиона људи са шером 72, што је сад непојмљиво“.

Крчмар наглашава да је код овог редитеља све било наопако: „Екипа, кад се растаје, тужна је. Зато што је било занимљиво. Иначе сви чекамо да завршимо филм, да идемо у кућу, узмемо своје паре и бежимо“.

Преко огласа до асистента режије у Телевизији Београд

Биљана Бошњак Драгановић, уредница у РТС издаваштву која је помогла Шотри да уреди књигу Мојих 500 глумаца, каже да је код Шотре све занимљиво па и то како је дошао у Телевизију Београд – јавио се на оглас.

„Тада је Телевизија била у згради Радио Београда. Он долази код секретарице. Она гледа његове папире и каже: Имате диплому, Ви бисте могли да будете режисер. Каже: Не могу, ја не знам ништа о телевизији, боље да будем асистент. Она њега уверава, па каже: Не знају ни ови други. Ма, какви! Тако он добија свој први посао – асистент режије Радивоја Лоле Ђукића, на првој серији Телевизије Београд, Сервисна станица. Опис посла: ради се петком када Лола и Новак Новак напишу епизоду и како они напишу неколико страница, тако је Шотри посао да то што брже умножи, нађе глумце и преда им. Онда следећих неколико страница и сутрадан то иде уживо. Дешавало се да неки глумац није добио добар сценарио, прескочене су неке странице. Каже Лола, помиње то у својој књизи Склеротични мемоари, а и Новак у својој аутобиографији Позориште у срцу, каже: Овај није за асистента, стварно је лош асистент, он треба да буде редитељ. И тако је Шотра постао редитељ и добио прилику најпре у Дечјем програму, а касније су се јавили из Забавног и Драмског програма“, рекла је Бошњак Драгановић.

Филм Идемо даље била је прича о животу, учитељу и школи. Тај топли однос према школи видео се у Лајању на звезде, у Шеширу професора Косте Вујића. На питање да ли је серијом Рањени орао заокружио сопствени јубилеј, у ТВ ревији 2009. године, Шотра одговара: „Серијом Рањени орао нисам заокруживао својих 50 година рада, већ започињем нових 50“.

Здравко Шотра, за пријатеље Шоле, волео је да пева песму Невреди плакати и подсећао је често да су му многи скретали пажњу, да песма O Sole mio може да се пева као О Шоле мио.