Тридесет година од смрти Хуга Прата, оца стрип јунака Корта Малтезеа

Хуго Прат, заправо Уго, како се његово име изговара на италијанском, рођен је у Риминију јуна 1927. Отац, Роландо Прат био је француског, провансалског и енглеског порекла, по женској линији и турског. Мајка је била ћерка локалног песника Еуђенија Џенера (1875-1947) који је писао на венетском језику и био необична уметничка личност из породице венецијанских златара Зено Толедано, христијанизованих сефарда пореклом из Толеда.

Пошто је оца изгубио у Африци, необични деда битно је утицао на обликовање младог Хуга, што је сасвим видно из Пратових приказа Венеције.

Имао је десет година када с породицом одлази у Етиопију, коју су Италијани управо били освојили. Шест година проведених у Источној Африци оставили су трајне последице на потоњег славног стрип аутора. Како се види из његових дела, занавек је остао заљубљен у егзотику тропског појаса, колонијалних простора, јужних мора.

Отац је иначе у Италијанској Источној Африци, како се та колонија званично звала, боравио као официр партијске милиције. Попут деде Еуђенија и отац Роландо био је фашиста, 1922. године учесник Мусолинијевог Марша на Рим. И сам Хуго био је од тринаесте године припадник униформисаног подмлатка партије.

Када су Британци, уз помоћ Белгијанаца из Конга, снага Слободне Француске, као и самих Етиопљана освојили дотадашњу Италијанску Источну Африку и вратили Хајла Селасија на престо ослобођене Етиопије 1941. године, Пратов отац се нашао у заточеништву, у Диредави, на истоку земље, недалеко од Британске Сомалије, где умире крајем наредне 1942. године.

У организацији Црвеног крста Хуго и његова мајка се враћају у ратом захваћену Италију 1943. године. Униформу је носио још извесно време. Похађао је војну школу у Чита ди Кастелу у Умбрији, да би потом био припадник формација Италијанске социјалне републике (Мусолинијеве) одакле се избавио, не без ризика. Као преводилац, радио је 1945. године за савезнике, у Венецији.

Са групом пријатеља оснива часопис Ас пик, у којем објављују стрипове. Успех те публикације одвео га је у Аргентину 1947. године, где постаје професионални стрип аутор. Првих поратних и педесетих година Аргентина је била земља у полету која се, због извоза хране у време док је већи део света био гладан, обогатила. У Буенос Ајресу ради за Editorial Abril, затим за Editorial Frontera Хектора Остерхелда. Обликује прве своје велике стрип серијале, попут Наредника Кирка, Ернија Пајка.

Стекавши признања постаје и предавач у уметничкој школи Escuela Panamericana de Arte, где држи курсеве цртања.

Велики авантуриста и сањар, путовао је тих година Латинском Америком. Био је у Патагонији, Гвајани, на Карибима, у бразилској Амазонији, Мато Гросу. Извесно време је и боравио међу амазонским Индиосима, у прашуми. У Лондону је живео годину дана где је стигао крајем 1959. Ту је радио за Флитвеј серију кратких ратних прича. Тог периода се нерадо сећао.

Пошто му није успело усељавање у САД, извесно време је поново провео у Латинској Америци, а онда се 1962. враћа у Италију. Од 1965. живи у Венецији, тачније оближњем Маламоту. Углавном је радио за Il Corriere dei Piccoli, и то стрип адаптације дела класичне дечје књижевности, као Острво са благом или Отети дечак Роберта Луиса Стивенсона.

Из сасвим личних разлога Стивенсон му је био посебно драг. Отац му је у Африци поклонио Стивенсонову књигу уз поруку: „Откриј своје острво с благом“. Биле су то последње очеве речи којих се сећао.

На пољу цртежа, важан узор био му је Милтон Каниф, и то његов серијал Тери и гусари својеврсна дечја фасцинација која га никада није напустила. Каниф му је уосталом био узор не само цртжем, него као комплетан аутор, био је истовремено и сценариста и цртач својих стрипова.

Кључни момент било је упознавање са Флоренцом Ивалдијем. Осећај стабилности добио је тек пошто је упознавши Ивалдија, успешног предузетника из Ђенове, добио средства за рад на Балади о сланом мору објављеној 1967. године причу којом је створен Корто Малтезе.

Био је то замишљени стрип јунак, нешто сасвим ново у историји девете уметности. Слично његовој Ани из џунгле, и Балада о сланом мору је прича о стасавању двоје тинејџера, које је стицај околности сместио у дивљу егзотику. Ану је овде заменила Пандора, уместо Африке она је била смештена у пространства Пацифика.

Са Ивалдијем ствара часопис Наредник Кирк, у чијем првом броју се појавила Балада. Права Пратова инспирација за ову причу била је заправо Плава лагуна ирског писца Хенрија Де Вира Стокпула. Тада је радио и стрип адаптације романа Емилија Салгарија.

Под утиском нечег сасвим новог у историји девете уметности, јануара 1970. године уредништво француског Пиф гаџета предлаже му серијал епизода Корта Малтезеа. С тим циљем покренут је нови часопис Suivr, где ће бити објављени сви потоњи Пратови радови на тему Корта, укупно 21 епизода, као и Пустињске шкорпије.

Било је то нешто потпуно ново, авантуристички стрип поетског израза, без трунке мачизма, баналности, предвидивог. Уследила је глобална популарност, уколико изузмемо САД, где се негује другачија стрип култура.

Париски Гран Пале (Grand Palais des Champs-Elysees) организовао је велику изложбу Пратових радова 1986. године. Било је то први пут да у музејском простору тог ранга излаже стрип аутор.

Последњу причу Корта Малтезеа, насловљену „Му“ на тему ишчезлог континента, односно древних предања о његовом постојању, обликовао је 1988. И тада је, иако је одавно освојио слободу и био ауторитет без премца у области којом се бавио, осетио потребу да због аутентичности приче, обиђе далека Ускршња острва у источном Пацифику.

У последњој фази живео је на обали Женевског језера, одабравши такорећи изолацију, у библиотеци са око 20.000 књига. Прат иначе никада није студирао, није имао никакве академске амбиције, књига је такође била једно од поља његовог авантуризма духа. Његови радови најбоља су сведочанства да је био човек књиге.

Стрип аутор за коjeг је одавно речено да је преведен на све језике, одбацивао је одредницу да је уметник. За себе је говорио да је само стрип аутор, „да је трговац сновима, а да снови уосталом и јесу прави живот“. Свој цртеж, а створио је више од 15.000 стрип табли, описивао је као експресионистички.

По Пратовој смрти, Велика ложа Италије организовала је више јавних конференција о Прату и његовом Корту Малтезеу. Исто тако, у Паризу је 2012. приређена изложба Пратових стрипова у Музеју масонерије. Тада је обелодањено да су Пратов деда и отац били слободни зидари, као и сам Хуго Прат. Слободно зидарство било је уосталом, делом, тема појединих његових радова, попут Венеције, Вилинга или Гауча.

Према сведочењу ближњих устајао је рано, радио највише изјутра, уз обавезан гласни џез, којим је, између осталог, будио укућане. За стрип је тврдио да је књижевно дело, нацртана књижевност. Како се изразио, парафразирајући Коктоа „пишем свој цртеж и цртам своје писање“.

И заиста, стрипови које је створио Хуго Прат својеврсна су поезија девете уметности.