Преминуо је Милован Тасић – кошаркаш, глумац, велики човек и вечито дете

Последњи пут видео сам га пре осам година, када је у бањи у Младеновцу делио собу с мојим оцем. Четворокреветна соба, зачас, претворена је у двокреветну, јер габарити двојице центара просто нису били у складу са медицинским стандардима.

Када сам га први пут видео, средином седамдесетих, срушио ми је илузију да је мој отац највиши човек на свету. Висина му је варирала од 212, колико је сам тврдио, до 216 центиметара колико су га ценили новинари.

У каријери је играо само за Металац из Ваљева и, наравно, Раднички у који га је, право с поља неког комбината у Инђији, довео легендарни тренер екипе са Крста Слободан Ивковић Пива. Прве патике, наводно, сашио му је обућар који је у радњи у Београдској улици правио боксерске патике.

Имао је 20 или 21 годину када је први пут у руке узео кошаркашку лопту, али се брзо уклопио у легендарну генерацију Радничког, коју је чинила екипа из тог дела Београда, укључујући Драгослава Ражнатовића, Милуна Маровића, Мирољуба Дамњановића, Драгана Вучинића, Твигија Ивковића, Срећка Јарића, Душана Тривалића, Јовицу Вељовића, Драгана Зимоњића, Мирослава Ђорђевића и Драгољуба Змијанца.

Пивина екипа Крсташа је 1973. године потпуно заслужено постала првак Југославије, а наредне године, Раднички је бриљирао у Купу шампиона и добацио чак до полуфинала.

Како тврде очевици, најбоља утакмица те године у Европи одиграна је у Београду, када су Твиги Ивковић са 22 и Дуги Дамњановић са 25 поена разбили Реал са 95:87. Милун Маровић је тада убацио 22 поена. Таса се није уписао у листу стрелаца.

Реалов тим чиниле су велике звезде европске кошарке, попут Вејна Брабендера, Клифорда Луика, Валтера Шћербјака, Рафаела Руљана и тада младог Хуана Антонија Корбалана.

Иако није имао претерано велики утицај на игру, Таса је брзо постао миљеник публике широм бивше Југославије, нешто због висине, а нешто због трапавог начина на који је трчао.

Један од тренутака његове каријере, који се препричава по кулоарима је шамарчина коју је распалио неком навијачу чачанског Борца, који га је све време утакмице вређао. Човек је, прича се, прелетео преко ограде, а играчи Радничког су једва утекли из Чачка.

Временом, успео је да савлада основне технике ове игре, а легенда каже да је најбоље партије пружао против Крешимира Ћосића, тада најбољег играча Европе и човека који је у великој мери променио улогу центра у модерној кошарци. Кажу да је у дуелима лоше пролазио и Пера Сканси. Дуги тврди да је имао одличан смисао за игру и да је био сјајан додавач. 

После Боре Станковића, био је други кошаркаш у историји овог спорта који је, због покретљивости, понео надимак "Шифоњер". За кошарку, суштински, велика је штета што је касно почео да тренира.

Иако никада није постао славни кошаркаш, одмах после завршетка каријере безвременску популарност стекао је епизодним улогама у неколико култних филмова – "Маратонци трче почасни круг", "Ко то тамо пева", "Тајна манастирске ракије", "Луде године", "Хајде да се волимо"... Укупно десетак филмова.

Таса и још један бивши играч Радничког, Миле Станковић, звани Миле Нос, поделили су једну од најупечатљивијих сцена југословенске кинематографије, када су наоружани секиром и ножем, уз терцирање оца "Буши, сине, буши", напали гуме аутобуса фирме "Браћа Крстић", који је возио Павле Вуисић у легендарној сцени из филма "Ко то тамо пева".

Рођен је 1947. у Доњем Црнатову код Житорађе.

Прича се да су му и преци били једнако високи, па је један од њих, такође Таса, својевремено појавом плашио Турке.

Са Зораном Радмиловићем често је седео у "Последњој шанси". Игром случаја, умро је да дан када се ова кафана затвара.