Када је Кустурица скакао кô Дамјанов Зеленко због заједничког кода и Марадониног наравоученија

Одредница „магијски реализам” најчешће се везује за Маркеса, међутим везује се и за Кустуричине филмове. Маркес је рекао да никада није написао ништа што не полази од стварности. Међутим у тој стварности је много фантастичних елемената. Кустурица је прокоментарисао сударе, односно додире његовог и Маркесовог света.

„Маркес је заправо једна огромна инспирација, ја сам направио прва два филма који су били поприлично реалистични, али се потпуно слажем са Габом да је у суштини, стварносни оквир увијек онај који катапултира препознатљиву идеју, и да заправо из стварносног оквира настају и реализам и магијски реализам, и да никад није ништа написао што га није заправо инспирисало као неки догађај из живота”, рекао је Емир Кустурица.

Присетио се њихових разговора на Куби где је Габријела Гарсију Маркеса једном приликом питао: „О чему се ради у овом свијету, како би могао да сведеш све наше активности, космичке активности, исијавања, радијације у једном малом филозофском оквиру, шта би то било? Добио је одговор: „Златно јаје”.

„То је један феномен којег ја увијек носим у памћењу. Кад било шта радим, сјетим се заправо те идеје да треба нешто да проклија, и узгред још ако може да буде златно, да нема даље од тога”, каже Кустурица.

Балканска Америка

Редитељ је објаснио како, и у ком су смислу, слични народи Јужне Америке и народи Балкана.

„Исти извор у ствари је европејска колонизаторска свијест која је од практично од Ренесансе па на овамо обиљежена двострукошћу. Једно је масовна убиства, а и ми смо били третирани врло често тако, а с друге стране је огромни успјеси у цивилизацијским тачкама, дометима у литератури и умјетности уопште, у култури, у ширем или првом кругу цивилизације.

Тако да је у ствари судбина, иако су били другачији колонизатори, Аустроугарска никад није доспјела до Латинске Америке, али зато јесу пуританци англосаксонски који су тамо направили чуда. И продужетак племенског живота у Латинској Америци, у Колумбији, рецимо у оним брдима, је заправо обезбиједио Маркесу као студенту драматургије у Риму, да донесе своју корпу из које може да повади све оне чаролије које је касније повадио”, објаснио је Кустурица.

Ред, рад и дисциплина? 

О бројним Латиноамериканцима Кустурица је направио филмове – о Марадони, Мохики, али и о једној жени која живи на Мокрој Гори, и каже да радник никада од глади не умире.

„То су народи који нису имали додир са том Веберовом конструкцијом у коме хијерархију чине, или моралну карактеристику чине рад, ред, мир и дисциплина. То је заправо, рекао бих у католичкој реформацији, заправо једна мистична идеја хришћанства преведена на језик врло конкретан и њихове цркве односно њихове богомоље личе више на рекао бих простор за пјевачка друштва. Јер они и бога виде индивидуално. А тај наш заједнички бог код свих, укључујући чак и Кинезе, је заправо један, рекао бих, заједнички код”, објашњава редитељ.

Додаје да је једно од највећих узбуђења доживео као млад, када је у фудбалу Аргентина победила Енглеску и када је урлао од среће и како каже „скакао к`о Дамјанов Зеленко“: „Ти голови које он дао, то је било неко историјско поравнавање у тренутку кад велика социјална светска арена постаје важнија у оном дијелу како се забављамо или како играмо фудбал, него како освајамо друге територије. Тај тренутак је уистину обиљежио први дио мог живота“, испричао је Емир Кустурица за Око.

Говорио је и о томе како је упознао Марадону, и схватио да је реч о врло комплексној личности, човеку који је дотакао небо у спорту, али, каже Кустурица, није заборавио улицу из које је потекао: „И то ми је било неко наравоученије. Да заправо сиротиња из које ја нисам био лично сиротиња, али сам научио да живим с њима. И ту се негде миксају идеја правдољубља и законитости које доноси живот, а не писани закон”.

Сенилност, жал за прошлошћу и витамин Д

У једном интервју Кустурица је рекао да се најчешће поистовећује са Че Геваром. Упоредио је историјски важну личност са поменутом женом са Мокре Горе – „малим човеком“: „Мислим да је ова жена на Мокрој Гори у много бољем положају, јер она на својих два хектара можда држи и свињу и краву, има свакако краву, има овце, и може да преживи. У Латинској Америци је то много комплексније, зависно од територије”.

Испричао је да је филм Живот је чудо, као део приче о Радмили која живи сама, приказао на Куби, баш Маркесу. „Ти си ово снимао у Колумбији”, рекао му је Нобеловац, а Кустурица одговорио: „Не, ја сам ово снимао у Србији у којој нема толико сунца, али пошто ја не знам да снимам без сунца, падам у депресију, витамин Д је основа свих мојих филмова”.

Кустурица је прокоментарисао и ситуације у којима се деси да се не сећа тачно шта је на којој страни написано, и да је неретко мислио да је то питање сенилности.

„Али није, то је мноштво мотива који се врте и тада је изречена дивна реченица. Ја сам тад имао, рецимо, 45 година, а он је имао већ скоро као ја сада, и рекао ми је, све би дао, и Нобелову награду, и кућу у Риму, и све живо, само да добије једно, а кажем – Шта? – Да имам твоје године, рекао је. Тако да је та жал за прошлоћу, и као нека романтична верзија је заправо врло видљива и у његовој литератури”, прича Кустурица.

Питање ироније – не може се са светом комуницирати озбиљно

Као чешком студенту, у културолошком смислу, простор Средње Европе му је врло занимљив. Као главну одредницу примењиву на тај простор, Кустурица наводи – иронију.

„Ми смо народ приповједања, ми смо уз огњишта слушали велике приче, ми смо уопште један говорљив народ. Међутим, оно што је, ја мислим, карактеристика за коју треба да се потрудимо, да је декодирамо, је заправо како ми строгост и преломне моменте наше историје, који су били тако чести, тако крвави и тако ужасни, ја сам с њом дошао у Праг.

И кад сам тамо видио да Богумил Храбал види Чехе у једном, рекао би, смјешном контексту, ја сам схватио да се са свијетом не може комуницирати тако што ће се бити озбиљан, као што је била озбиљна историја мог народа, него да ситуације и секвенце из живота које се преносе у филм, морају да добију своју, рекао бих, дистанцу. Јер само са ироничном дистанцом човјек обезбеђује, рекао бих, у највећем дијелу филмова и романа, као што рецимо имамо код Андрића, имамо ироније сијасет, доминира његова слика озбиљног и намргођеног човјека, а у ствари није”, објасно је Кустурица.

Каже, његова сазнања у Прагу водила су га ка томе да сваки догађај благо ревидира иронијом.

Андрићевска драма и два царства

Кустурица је говорио и о томе која му је Андрићева легенда као уметнику најближа.

„Има она легенда оној, Арапкињи уграђеној у мост, и како често млијеко цури послије њене смрти. Постоје мноштво мотива, има онај коцкар који угледа Бога и никад више се ту не појави након што коцка сам са собом. Има мноштво мотива који су, како бих рекао, изњедрили Андрићевску драму. Андрићевска драма настаје на територији гдје су се смјениле два царства, Отоманско и Аустријско и оставили те градове на пола пута, нису Отоманска, Турска, нису Аустро-Угарска. И ја сам тим градом хтио некако да направим синтезу”, каже Кустурица, и додаје да на Андрића гледа као на „право сироче Аустро-Угарске и Отоманске империје”.

Гост емисије Око говорио је и о „унутрашњем човеку“ и фаталним судбинама којима се бавио Меша Селимовић.

„Има нешто што сам ја преузео од Меше Селимовића, то је идеја да заправо један читав свијет који се створи испред камере, а овамо у литератури, човек не смије да суди својим ликовима, не смије да им пресуђује. Није он судија општинског суда или неког вишег да пресуђује неком да ли ваља или не ваља. Јер обично је живот испуњен људима који у себи обједињују и синтетишу једну потпуно непредвидиву слику. А умјетниково је, односно оно ко ради на тим ликовима, је да не дозволи да се суноврате у стереотип”, каже Кустурица.

Напомиње да се у филмовима углавном бавио „маргином“, да је у својим делима бранио „и оног најцрњег и оног најбољег“, и како није стигао до средње класе са својих, каже, 70 година, што су му многи замерали.

Како су „чудни путеви Господњи“

Писцу Петеру Хандкеу, добитнику Нобелове награде, посветио је књигу Видиш ли да не видим.

„Хандке није националиста па да је он разумио српски национализам. Он је један борац за човечанство који је једноставно уочио да ту нешто не штима око тих сукоба, око тих народа и да интерпретација те идеје није баш прецизна. И шта се десило?

То је оно што је заправо најбоље и могло да се деси. А то је да оно што не очекујеш, ако се већ бориш за неку ствар која је проказана, одједном постајеш јунак, не дана, него готово вијека у томе што твоја литература, која је херметична, која је изван популарне белетристике, добија Нобелову награду. И онда он дође код мене у госте и дјеца сва из Мокре Горе, покупују у Ужицу књиге и поредају се њих двијесто да им он потписује књиге. Дакле, чудни су путеви Господињи“.

„Кустојевски“ у Москви

Кустурица сматра да ко победи у култури у 21. веку – тај ће бити прави хегемон и прави победник

„Утолико, мислим да је важно да се у Андрићграду Владимир Кецмановић мери са Прилепином, да се Јакина Гузељ мери са Јухуом, једноставно то постаје култно мjесто, а знате због чега? Управо због онога зашто смо оптуживани да јесмо, а ми нисмо, то је постала једна интернационална тачка, и то је једина награда у Србији која се не додељује само за писце које пишу на српском, него и на било којем страном језику”, рекао је редитељ.

Кустурица ради на филмовима према мотивима дела Достојевског, Толстоја и Гогоља.

„То су васионски бродови... Та тројица, а можда за мене понајвише Достојевски, чине један троугао унутар којег може да се не само одбрани да се успостави и нова култура. Дотле то иде, да ми је један Рус предложио да фирма коју треба да отворим у Москви, да се зове Кустојевски”, рекао је, у емисији Око, Емир Кустурица.

Говорећи о младим писцима, каже да не требада буду бојажљиви у смислу бирања тема из прошлости: „Мислим да наши књижевници млади треба да, како бих рекао, имали заору у ту недавну прошлост да би обезбедили дјеци да не забораве ко су шта су и одакле су”.