Лепе жене су запоседале срце Радета Драинца, али једна га је заувек освојила

Живео је у свом имагинарном свету који је мало ко разумео. Говорио је гласно, стално се свађао, полемисао, писао и волео, па макар и на кратко.

За себе је говорио да је генијални нитков или бандит и песник и подвлачио је да уколико га не запамтимо по песмама, памтићемо га по скандалима.

Радојко Јовановић, сиромашни момак из села Трбуње код Блаца, прешавши албанску голготу, стиже у Француску где се школује и почиње да пише песме, а по повратку у Србију, настањује се у Београду и мења своје име у Раде Драинац.

Тада отпочиње и своју новинарску каријеру која ће му обезбеђивати какву-такву егзистенцију, а коју ће касније напустити због искрених и сувише оштрих речи. Увек је говорио и писао као што је мислио и живео како је хтео не обазирући се на свет око себе.

„Он је био фатални песник на кога су падале жене те епохе, међу њима и познате жене, али он је имао љубав свог живота. Милица, Цица, кћерка јако богатог лекара из Шапца, кућевласника. Кажу да је био довољан поглед и та љубав је трајала цео његов живот“, наводи Зоран Илић, туристички водич.

„Ужаснути родитељи, пре свега, отац, у патријархалној Србији, непримерно са једним неодговорним, без сталних прихода, младићем, раскину то и на брзину је удају за, тада пред крај студента медицине, који је после био угледни лекар. Али, њен брак, као и брак Радета Драинца који се у Скопљу оженио Даром, ћерком угледног хаџије и сенатора, из угледне и имућне породице, патријархално васпитаном, нису их спречили да одржавају преписку, да јој шаље песме, помало ласцивног садржаја“, додаје Илић.

Драинац је Дару не баш лепо искористио. Потрошио је њен мираз, прича се да ју је чак и тукао, али она, патријархално васпитана сматрала је да је то нажалост, нормално. Ћутала је и трпела.

И Цица и Раде били су дубоко несрећни у својим браковма. Обузети једнако снажном страшћу, ништа их није могло спречи да наставе да се виђају.

Велики скандал је настао када је Раде објавио аутобиографски роман. Иако су у њему имена била измишљена, свима је било јасно ко су, заправо, главни јунаци.

„Њен отац бесан, јер је водио рачуна о свом угледу, откупио је цео тираж у Шапцу те његове књиге и спалио мислећи да може да спали њихову љубав, али није му то пошло за руком“, каже Илић.

„Посебно интересантна епизода згодног, маркантног Радета Драинца који говори француски, свира виолину, је његова љубавна епизода са, тада најславнијом српском глумицом, Љубинком Бобић. За ту везу знамо из неких њених бележака, која је сигурно уживала у свему томе, али каже: 'Ја сам била балканска Мерлин Монро, живела у вили окружена сјајем, раскоши и луксузом, и доста ми је било одлазака у његову сиротињску мансарду где је било голубова и слепих мишева'“, додаје туристички водич.

У Радетов живот убрзо улази нова љубав, највећа бугарска песникиња тог доба, Јелисавета Багрјана, са којом, наравно, није дуго остао у вези. Разлог је био нова дама. И тако унедоглед.

Лепе жене запоседале су његово срце, али једина која је заувек живела у његовој души била је лепа Шапчанка. Сем писања, пића и жена, Раде није имао никакве друге страсти. Био је сањар, луталица и љубавник и живео у свом кошмарном свету миљама удаљеном од реалност и био је тога свестан написавши: „У животу да сретох човека као што сам ја, одвео бих га у лудницу"... али, ништа код себе није желео да мења.

„Био је болестан од туберкулозе, лечио се у санаторијуму у Сокобањи, али то није показало резултате, већ у поодмаклој фази ужасне болести прешао је у државну болницу у Београд и оставио је, кажу, можда, његову последњу белешку да би волео да издржи и да умре на празник свих радника. И умро је 1. маја 1943. године.“

Сахрањен је два дана касније као сиромах о трошку општине на београдском Новом гробљу. У регистру је написано: „Без сродника, без улице и без броја". На вечни починак испратила су га само три блиска пријатеља.