Паја Јовановић – љубав и страст уткао је у своје слике

Страст и опсесија, кажу, постоје само у тренутку. Међутим, код чувеног сликара Паје Јовановића, то изгледа није било тако, јер то су за њега били посебни облици љубави без којих његових ванвременских дела не би ни било. Емилија Мила Мандукић, једна од тада, најлепших Вршчанки, својим дамским манирима привукла је пажњу младог сликара који се, после студија, вратио у свој родни град. После стидљивих погледа, уследило је упознавање, а онда је букнула љубав. Убрзо се догодила и веридба која је, још брже, била раскинута.

Наиме, Паја је, по обичајима тога времена, капарисао будућу младу са 50 златника. Не знајући за то, Пајин отац Стеван, од имућног Милиног оца затражио је позајмицу, што је овај схватио као превару, те му је златнике вратио и истог часа обавестио породицу Јовановић да венчања неће бити. Мила се касније удала за другога, а Паја напустио Србију.

Историчари уметности сматрају да је на његовом чувеном Вршачком триптиху Мила приказана у лику девојке која бере грожђе, док су на слици "Крунисање цара Душана" њене црте лица послужиле за креирање лика царице Јелене.

Паја Јовановић говорио је да уметност почиње тамо где је љубав према лепоти, а период његових портрета нам то и доказује. Многе лепе даме биле су му модели, а 1905. година донела му је, ненадано, божанство о ком је сањао.

Пут у град о коме је сањао

"Отишао је у Беч, изнајмио је тамо стан и тада сусрео по први пут тринаестогодишњу Хермину Муни Даубер, ћерку његовог станодавца, односно настојника зграде у којој је живео. Кажу да је отац Муни Даубер, корио ћерку да не смета уметнику који је већ био у прилично пристојним годинама, он је имао већ четрдесет и нешто када је њу упознао, да му не смета док ради", рекла је Сања Ђаковић, ауторка туре Љубавна шетња Београдом.

Сметала је Муни и те како. Волела је да посматра уметника док ствара и дивила се његовим бојама које су се тако лако разливале по платну. Једнога дана, Паја је одлучио да је наслика. Био је то дан који је променио све. Од тада, Муни постаје његов главни модел, муза, опсесија без које више није могао ни да ствара, ни да дише. Венчали су се у Будимпешти 27. марта 1917. године.

"Када су се венчали, њој је било 25, а њему 58 година, разлика у годинама била је 33 године. Паја Јовановић је водио рачуна о својој супрузи, плаћао је часове страног језика, водио рачуна о њеном образовању, плаћао часове тениса, јахања, говорио јој како да се постави, пошто је она била његов модел, како да позира најбоље и знао је да извуче лепоту из ње", рекла је Сања Ђаковић, ауторка туре Љубавна шетња Београдом.

Историчари уметности кажу да Паја Јовановић није радио пуно актова док није срео Муни Даубер. Било их је у његовој колекцији, али не толико много. Сам Паја је говорио да су му на часове сликарства које је он похађао, као модели долазили људи у неким већ поодмаклим годинама и да њему њихова тела нису била довољно инспиративна да их слика. Пуно актова своје супруге Хермине је направио, јер је, каже, њено тело и... просто и њено лице и њено тело били су, просто, као из сликарских азбука, односно књига.

У браку који је трајао 40 година, Муни се трудила да прати и помаже свог времешног супруга, било у Бечу или Београду и остала му је посвећена до краја живота. Након Пајине смрти, испоштовала је његову велику жељу и 1958.године послала Музеју града Београда најдраже уметничке радове славног уметника. Уз то, даровала је и 11 слика из сопствене колекције, уз услов да се прикажу јавности тек после њене смрти.

Иако није успела да научи српски језик, лепа Бечлијка, Пајино вечито надахнуће, сахрањена је, по сопственој жељи, управо поред њега на Новом гробљу у Београду.