Преминуо нобеловац Питер Хигс, физичар који је открио „божију честицу“

Питер Хигс је 2013. добио Нобелову награду за физику за свој рад из 1964. који је показао како је бозон помогао да се свемир повеже дајући честицама њихову масу, која по њему носи име Хигсов бозон.

После серије експеримената, који су озбиљно почели 2008. године, његову теорију су доказали физичари који су радили на Великом хадронском сударачу у Церну у Швајцарској 2012. године. Хигс је Нобелову награду поделио са Франсоа Енглером, белгијским теоријским физичарем чији је рад 1964. такође директно допринео открићу.

Као члан Краљевског друштва, Хигс је већину свог професионалног живота провео на Универзитету у Единбургу, који је основао Хигсов центар за теоријску физику у његову част 2012. године.

Професор Петер Матесон, ректор Универзитета, наводи да је: „Питер Хигс је био изузетан појединац – заиста надарен научник чија су визија и машта обогатиле наше знање о свету који нас окружује.“

„Његов пионирски рад мотивисао је хиљаде научника, а његово наслеђе ће наставити да инспирише многе друге генерације које долазе.”

Професорка Фабиола Ђаноти, генерални директор Церна и бивши руководилац експеримента „Атлас“, који је помогао у откривању Хигсове честице 2012. године, истакла је да: „Поред свог изузетног доприноса физици честица, Питер је био веома посебна особа, човек ретке скромности, велики учитељ и неко ко је објаснио физику на веома једноставан и дубок начин.“

„Важан део Цернове историје и достигнућа је повезан са њим. Веома сам тужан и јако ће ми недостајати.”

Краљевска шведска академија наука, која додељује Нобелову награду, у свом образложењу је навела да стандардни модел физике који подупире научно разумевање универзума „почива на постојању посебне врсте честице: Хигсове честице. Ова честица потиче из невидљивог поља које испуњава сав простор.“

„Чак и када се свемир чини празним, Хигсово поље је ту. Без тога не бисмо постојали, јер честице добијају масу управо од контакта са пољем. Теорија коју су предложили Енглерт и Хигс описује овај процес.”

Рад у теоријској физици

У Единбургу, Хигс се први пут заинтересовао за масу, развијајући идеју да су честице – без масе када је настао свемир – добиле масу делић секунде касније, као резултат интеракције са теоријским пољем (које је постало познато као Хигсово поље). Хигс је предложио да ово поље прожима простор, дајући масу свим елементарним субатомским честицама које интерагују са њим.

Хигсов механизам укључује постојање Хигсовог поља које даје масу кварковима и лептонима. Међутим, то представља само мали део масе осталих субатомских честица, као сто су протони и електрони. Глуони, коју везују ове честице, су оно што носи већину њихове масе.

Основа за Хигсов рад потиче од теоретичара и нобеловца, Јапанца Јоишира Намбуа, са Универзитета у Чикагу. Професор Намбу је поставио теорију познату као спонтано сламање симетрије, међутим, теорија је предвиђала честице без масе (Голдстоунова теорема), што је очито било нетачно.

Хигс је наводно дошао до основа за своју теорију након повратка у свој стан у Единбургу, после пропалог викенд камповања. Написао је кратак рад представљајући рупу у Голдстоуновој теорему (честице без масе не морају да се појаве када је локална симетрија спонтано сломљена у релативистичкој теорији) и објавио га у научном часопису Физикс летерс, који је уређиван у ЦЕРН-у 1964. године.

Хигс је написао и други рад у којем је описан теоријски модел (познат као Хигсов механизам), али који је био одбијен (уредници Физикс летерса су га сматрали „безначајним за физику”.

ЦЕРН је 4. јула 2012. објавио да су експерименти АТЛАС и ЦМС приметили јаке назнаке постојања нове честице, масе око 125 GeV/c², која би могла да буде Хигсов бозон. На семинару у Женеви, Хигс је прокоментарисао: „Заиста је невероватно да се то десило за време мог живота”.