Васко Попа, човек који је целог живота волео само једну жену

У њиховом малом стану било је неба, сунце је ноћило у сновима, а врбе су нежно преко прага прешле – и то све зато јер је њених очију заиста било.

„Песник Василе Васко Попа се са својом будућом супругом Јованком Хашом Сингер, кажу, готово свакодневно виђао у Вршцу. И кажу да су њих двоје редовно пролазили једном улицом која је названа по немачком песнику Александру Ленуауну и кажу да су се сусретали погледима, значи, онако, у пролазу су се смао погледавали“, каже Сања Ђаковић, ауторка туре „Љубавна шетња Београдом“.

„Хаши се високи, кракати, штркљасти Васко Попа допадао, те је била не мало изненађена када јој је он, једнога дана пришао и замолио за дозволу да може да је поздравља. Дозволу је, наравно, добио. Након тога почели су да се виђају, да разговарају и из тих сусрета у Ленуановој улици и настала она чувена песма Очију твојих да није“, додаје Ђаковић.

Сама Хаша Попа се сећа и дана када је Васко дошао у кућу угледног, познатог вршачког адвоката, њеног оца, да замоли за руку Јованке, односно, Хаше Сингер.Сама Хаша је говорила како је девојка која је радила у њиховој кући тада, онако, поприлично изненађено, рекла: 'Ју, та нећа ваљда наша Ханзи да се уда за овог шрајбера?! Од чега ће они да живу?'.

Живели су јако лепо. Хаша Попа је студирала у Београду архитектуру, завршила је и касније радила као професор на Архитектонском факултету. Касније је запоставила своју каријеру како би могла да прати свога супруга, чувеног песника Васка Попу. За Хашу Попу је Васко био готово цео њен живот, а исто би се могло рећи и за Васка будући да деце нису имали, некако су били усмерени једно према другом.

Живели су скромно, у једнособном друштвеном стану у близини Ташмајдна, стварајући од тог малог простора дом по својој мери, а та мера била је љубав. Тај идиличан живот трајао је све до 1991. године, када је, услед теже болести, Васко примљен у болницу. Хаша је све време била уз супруга. Ни тада се нису раздвојили.

„Кажу да је, исцрпљена од вишедневног бдења, Хаша попила некакве лекове за спавање, лекови су учинили своје, она је заспала и пробудила ју је ужурбаност у тој болничкој соби. Наиме, медицинске сестре су се ужурбале око кревета Васка Попе, а са друге стране покушавале и да Хашу изведу из те просторије. И кажу да Хаша Попа никада није опростила што није присуствовала последњим тренуцима живота свог супруга“, наводи Сања Ђаковић.

Након Васкове смрти, Хаша је страховала да, због тога што није заслужни грађанин, неће моћи да почива поред супруга. Ипак, у октобру 2001. урна са пепелом жене коју је песник низмерно волео, положена је у његову гробницу.

„Кажу да је брачни пар Попа имао једну, па да тако кажемо, необичну новогодишњу традицију. Сваке Нове године, Васко је куповао по једну јелку, уносио у њихов стан, тачније у спаваћу собу, и занимљиво је да тај бор никада нису китили, него су га само остављали у просторији да, једноставно, мирише и после неког времена износили из стана“, прича ауторка туре „Љубавна шетња Београдом“.

Неколико година после Васкове смрти, Хаша је исту такву јелку засадила крај његовог грба, али је неко то „мало зелено дрво“, знак велике љубави, украо. Без обзира на то, Васко и Хаша остали су спојени у вечности у којој и даље станују и сунце и небо, доказујући да ванвременска љубав, ипак, постоји.