Мима Караџић: У представи „То кад ухвати не пушта“ људи ће лако да се препозају

Премијера представе То кад ухвати не пушта у Звездара театру је прошла и већ је било неколико извођења. Реакција публике, како наводи Милутин Мима Караџић, гост Београдске хронике, је феноменална, пре свега што је комад прављен као класична комедија.

„Онда је Милан то направио у некој варијанти која је онако врло, врло емотивна представа. И са сјајном глумицом Нело Михајловић то изгледа потпуно другачије. Шта је представа? Цитираћу Душка Ковачевића који је на конференцију за штампу. Рекао је новинарима: Гледаћете представу у којој се једна изузетно болесна жена из све снаге бави својим изузетно здравим мужем“, каже гост Београдске хронике.

Како додаје Мима Караџић, у питању је добро испричана прича у којој ће људи лако да се препознају, и да препознају разне ситуације. А то што се радња дешава у једном црногорском селу је потпуно неважно, јер је могла да се дешава и у Блоку 45 на Новом Београду.

„Такав пар можеш ставити где год хоћеш. Он је по тексту и стављан тамо где је стављен, али може бити било где и зато кажем сви људи који дођу јако често препознају своју ситуацију из куће и тако даље“, истиче глумац.

Комад је написао покојни Миодраг Караџић, који је писао и Ђекна још није умрла и Прва брачна ноћ, и Горчила и многе друге, а онда је Милан Караџић узео и мало више прерадио и направио позоришну представу за два глумца и понудио да играју Мима и Нела Михајловић.

Мима Караџић признаје да сарадња са братом редитељем функционише доста тешко, са свађом, нервозом и сукобима, али на крају то уроди плодом. Додуше, Нела је била нека врста „тампон зоне“ између њих двојице.

„Нела је сјајна и врхунски професионалац, а друга ствар, Милан је дивно радио са њом, па сам се ја уклапао. У сваком случају, ово је представа коју мислим  треба људи да погледају, мада пошто су сви термини у децембру распродати, мораће да сачекају, као код доктора“, нашалио се Мима Караџић.

Опроштај од Жарка Лаушевића

„Жарко и ја смо били доста блиски, не доста, него врло блиски, цео живот. Тако да по чему га нећу памтити. Памтићу га по свему – од заједничког живљења као студенти, до тих почетака који су били аматерски, па до студирања, до свих варијанти каснијих представа..., не знам ни сам.

Памтићу га као човека, памтићу га као једног мученика, којем се десило, боже, некако неправедно, десиле су му се неке чудне ствари, неке ружне ствари и те ствари је носио, цео живот. Најлепши део живота који је требао да проживи, он је носио ту муку са собом, која га је задесила и која је, наравно, задесила и неке друге људе, али та мука и та несрећа вуче се више од пола живота.

И памтићу га по неким дивним стварима, памтићу га по неким предивним стиховима, памтићу га по сјајним улогама, памтићу га по неким нашим дивним дружењима, по неким нашим дивним заљубљивањима, по неким нашим сузама и свим оним што нас је носило и красило и као људе и као емотивне људе и као другаре, као кумове“, каже Мима Караџић на крају гостовања у Београдској хроници.