Сарадници и пријатељи Жарка Лаушевића: Сваком глумцу с којим је играо обележио је каријеру

Жарко Лаушевић је преминуо у 64. години, 15. новембра после кратке и тешке болести. Глумачки успон доживео је већ после своје 22. године, када ниже запажене улоге и на филму и у позоришту у свакој сезони. Ипак, живот му са 33 године доноси неслућени преокрет. Каријера, као да се поделила на два дела.

„Он је доста брз био и са неким инстинктом. Напросто, нисте са Жарком нешто требали да преговарате специјално. Ако му се текст свидео, свидео му се, ако није, он је брзо то, није било убеђивања. Напросто, није правио неке компромисе", описао је сарадњу са Жарком редитељ Мирослав Лекић.

Са само 23 године, већ је играо у Ромеу и Јулији и Горском вијенцу. Убрзо је ангажован за улоге у Сивом дому, Официру с ружом, Ножу, Боју на Косову… После повратничке Смрдљиве бајке, опет је, уз вишегодишњи јаз, на екранима у Коренима, Сенкама над Балканом, Калканским круговима ...и последњи пут, у Херојима Халијарда. У припреми је Руски конзул, сниман летос.

Лаушевићева пријатељица и новинарка Радмила Станковић, која је подсетила на глумчев период боравка у Њујорку и дуо-драму са Џеком Димићем, рекла је да је глумац за повратак на сцену, направио најмудрију одлуку, јер је био клошар под маском у Смрдљивој бајци. И, како наглашава, – „Шта год је одиграо, било је за памћење". Подсетила је и на то да је Лаушевић такође био и веома талентован сликар.

„Није био исти. Представа Свети Сава је мислим, била иницијална каписла за промену у његовом понашању. То што се десило на представи, за њега је тада било нешто потпуно ново и нејасно... Обузео га је тада ужас спознаје да је тако нешто могуће“, испричала је Станковићева.

Како је Лауш сањао Добрицу Ћосића

Лекић се присетио да је једном приликом, када је Лаушевићу било дозвољено да због смрти оца ноћ проведе ван затворских просторија, ту ноћ, заједно са Јосифом Татићем, провео са глумцем у Београду. Тада су се, како је рекао, на растанку договорили да обавезно заједно сниме нешто…

„Ја сам са Жарком много сарађивао, не само као са глумцем, већ и као са човеком са којим сам писао сценарио и учесвовао у комплетном креирању филма . Жарко је био један од активних стваралаца филма, није био само глумац, он је заиста био сарадник, на Ножу смо баш много сарађивали... Када смо почели, и када је кренула та прича то је био један бескрајно природни процес“, рекао је редитељ.

У Херојима Халијарда Радоша Бајића, Лаушевић је својеврсни сведок „митске снаге нашег човека“.

„Лаушевић је био глумац осебујног талента и дара... Ми смо видели да је он и страховито добар писац. Он је био човек који је у процесу реализације улоге био темељан и перфекциониста, он је пазио на сваку реченицу, тражио је читајуће пробе...“, каже глумац и редитељ Радош Бајић и додаје: „У последњих десетак година смо имали пошаст, тешко ми је да не упитам, зашто глумци тако рано одлазе... Смрт Лаушевића по оном ужасном, кишном дану је шокирала целу Србију и цео свет који разуме српски, мене је стварно разорила“.

О томе колико је био специфичан и посвећен, говорио је и редитељ Иван Живковић описујући један њихов разговор са снимања Корена где је Жарко тумачио лик Аћима Катића: „Понекад би дошао ујутру и рекао – Добрица ми се јавио у сну, рекао ми је шта треба да кажем, није ово што пише, већ нешто што је он смислио“

Лекић је додао да Лаушевић, поред тога што је био невероватно прецизан и тачан човек за кога није било импровизација, сваки кадар није понављао на исти начин, али да ту није ни било потребно „крпљење“, јер, како је објаснио „сваки је био добар и непоновљив“.

„Прво Обилић“

Гости у емисији Четвртком у девет, подсетили су се и како је Лаушевић после Шотриног Боја на Косову у народу постао познат као Обилић. Тако га је, испричао је Лекић, и шофер аутобуса ословио, када је руту прилагодио глумцу рекавши:„Прво Обилић“.

Колики и какав утисак је остављао говори и Радош Бајић: „У Херојима Халијарда игра главну улогу. Ту је још око 120 глумаца. Сви истичу да им је и једна сцена коју су имали са Жарком, на неки начин обележила каријеру“.

Бајић додаје да се Лаушевићева величина на снимањима није примећивала, да је био скроман, да се није понашао као звезда и да је „зато био велики“.

Крст за до краја живота

О делу тога шта је преживео после преломне 1993. године, Лаушевић је писао, између осталог и у књизи Година прође, дан никад, издатој 2011. године.

„Жарко је са 33 године понео крст који је носио до краја живота. Као глумац се променио, после 20 година, али је остао исти у смислу апсолутног квалитета, аутентичности и зрелости. Он је глумац са најмање падова – у глумачком смислу“, рекао је редитељ Лекић.

„Причајући о Жарку, ми можда причамо о последњој ренесансној личности, много широј него што је глумац. Ми смо изгубили национално благо“, сматра Радош Бајић.