Сељачки син и богата Немица – животна прича војводе Живојина Мишића и његове вољене Лујзе

Он је био син сиромашног српског земљирадника, она, богата наследница угледне београдске породице. Једна клупа у парку, књига на немачком језику и једна јабука били су сасвим довољни за почетак дивне и велике љубави.

„Живојин Мишић и Лујза Кринкер упознали су се у једном парку. Он је седео на клупи, читао књигу на немачком језику, она је пришла, и кажу, била је, онако, поприлично заинтригирана откуд то да један млад човек чита, па још на немачком језику. Oн је објаснио да је питомац Војне академије, да на тај начин, вежба свој немачки. Иначе, Живојин Мишић је говорио неколико страних језика.

По једној причи, Лујза му је тада дала црвену јабуку коју је имала код себе и да је то, заправо, био први дар који је Лујза Кринкер дала Живојину Мишићу. У неким љубавним писмима која је касније Живојин, за време трајања њихове везе која је трајала једно три године, пишући Лујзи ословљава је са 'Лујзо, свејабуко моја'“, наводи Сања Ђаковић, туристички водич, аутор туре „Љубавна шетња Београдом“. 

Ипак, право упознавање десило се на балу официра у аранђеловачком Старом здању које је изградио Лујзин отац Фридрих. Иако су њени родитељи негодовали, шеснаестогодишња Лујза и Живојин нису се одвајали једно од другог, цело вече су плесали.

„Вративши се у Београд, наставили су да се виђају и кажу да је Живојин Мишић наредне три године, у неколико наврата, одлазио код породице Кринкер и молио за руку, просио Лујзу. Фридрих Кринкер је говорио Лујзи да се не везује за Живојина Мишића, да је он сељачки син, да су плате војних лица поприлично ниске, да је посао војног лица такав да се стално сели, али као најважнији аргумент који је давао својој кћери био је да је Живојин Мишић друге вере, православне, док су Кринкерови били протестанти.

Ништа није могло зауставити Лујзу Кринкер у њеној намери да се уда за Живојина Мишића. Отац је, на крају, запретио и да јој неће дати мираз, што је и учињено“, додаје Ђаковићева.

Лујза, лишена наследства, и Живојин венчали су се 30. октобра 1884. године у београдској Вазнесењској цркви. Имали су шесторо деце, често су се селили, живели скромно, понекад на ивици егзистенције, али њихову љубав ништа није могло пореметити, чак ни ратови, којих је на овим просторима, тада, било неколико, укључујући и Први светски рат.

Војвода Живојин Мишић преминуо је на њеним рукама једног јануарског јутра 1921. године. Сахрањен је на Новом гробљу, а споменик који се ту налази, рад је Ђорђа Јовановића.

„Он је сам споменик осмислио тако да имамо бисту Живојина Мишића, поред бисте једну фигуру девојке која симболизује Србију. Девојка у једној руци има заставу која је спуштена на доле, према поду, опет симболично – сву славу, све успехе које је војвода Живојин Мишић, један од најомиљенихих у нашем народу, за живота освојио и палмину грану која се уздиже из лице, уз бисту Живојина Мишића. Значи, славу коју он стиче у вечности“, објашњава Сања Ђаковић. 

Лујза је живела 35 година после смрти супруга. Доживела је, у том периоду, да јој Немци спале кућу, након чега прелази у православну веру. Доживела је и погибију три сина и смрт једанаестогодишњег унука који је носио дедино име.

Последње године живота провела је у Београду, у скромној собици у улици Краљице Наталије. Да би преживела, морала је да распрода све ствари, па и оне које су припадале великом војводи. Остао јој је само џепни сат који му је поклонио краљ Александар.

Ова изузетно јака жена која је због љубави жртвовала све, одрекла се богатства, родитеља и вере, умрла је 1956. године. Сахрањена је поред свог вољеног супруга.