Преминуо Жарко Лаушевић

Каријера Жарка Лаушевића била је каријера коју би свако пожелео. Било да је играо главну или епизодну улогу, Лаушевићеви ликови редовно су улазили у антологије најбољих глумачких остварења.

Већ 1982, са 22 године, добио је прву филмску улогу и од тада је сваке сезоне имао неку филмску, телевизијску или позоришну премијеру.

Рођен је 19. јануара 1960. године на Цетињу. Дипломирао је глуму на Факултету драмских уметности у Београду, a био је члан Југословенског драмског позоришта.

Улогом у остварењу Прогон дебитовао је на филму 1982. године. Исте године остварио је значајне улоге у филмовима Савамала и Директан пренос. Велику славу доживео је играјући једну од главних улога у ТВ серији Сиви дом (1984).

Играо је улоге у више од двадесет филмова и телевизијских серија, међу којима су: Шмекер (1985), Свечана обавеза (ТВ) (1986), Догодило се на данашњи дан (1987), Официр с ружом (1987), Браћа по матери (1988), Бој на Косову (1989), Оригинал фалсификата (1991), Боље од бекства (1993), Кажи зашто ме остави (1993), Нож (1999).

Повратак глуми

После више од деценије паузе враћа се на велико платно улогом иконописца Саве у филму Тајна нечисте крви (2012). Након тога, ниже улоге у филмовима Смрдљива бајка (2015) и Сенке над Балканом (2017) где тумачи принца Ђорђа Карађорђевића.

ТВ публици представио се 2018. године маестралном улогом Аћима Катића у серији Корени. Играо је и у Државном службенику (2019–2020), Имену народа (2020), Александру од Југославије (2021), Калканским круговима (2021), Времену зла (2021), Лету кад сам научила да летим (2022) и Херојима Халијарда, на чијој се премијери и последњи пут појавио у јавности.

Добитник је бројних награда почев од Златне арене у Пули за најбољу мушку улогу у филму Официр с ружом, 1987. године, „Цара Константина“ у Нишу исте године, као и награда Град театар и „Зоран Радмиловић“ за улогу Кањоша Мацедоновића (1989), власник је Гран-при Наиса (2016) и Златне антене (2019).

Живот као на филму

Жарко Лаушевић у својој књизи као почетак трагичних догађаја који су га снашли маркирао извођење представе Свети Сава у Југословенском драмском позоришту 31. маја 1990. године. Било је то гостовање Народног позоришта из Зенице са представом по тексту Синише Ковачевића, у режији Владимира Миличина.

Лаушевић је тад био у зениту популарности и у представи је играо насловну улогу, за коју је добио Стеријину награду 1990. у Новом Саду, али и многе друге. После тога Лаушевићев живот постао је пакао. Припадници Српског омладинског блока и Српске светосавске странке који су прекинули представу, почели су да прогањају Лаушевића, прекидали су му представе, чекали га испред стана, претили смрћу њему и његовој породици.

Прекретница у његовом животу је 31. јул 1993. године.

Жарка и његоввог пет година старијег брата Бранимира, званог Мили, напала је група људи у близини једног подгоричког локала. Том приликом је Жарко из свог пиштоља усмртио две особе, а тешко ранио једну.

Осуђен је на 13 година затвора због двоструког убиства. Пресуда је, након жалби, потврђена 1994. године. Казну је издржавао у Спужу и Пожаревцу. Након што је Савезни суд укинуо пресуду, по поновном претресу фебруара 1998. године, изречена му је казна од четири године затвора због двоструког убиства у прекорачењу нужне одбране. Будући да је у том тренутку већ издржао четири и по године, пуштен је на слободу. По изласку из затвора напустио је земљу и отишао у Њујорк.

Међутим, Врховни суд Црне Горе је, по жалби тужиоца 30. марта 2001. године, ту одлуку о казни преиначио и изрекао казну од 13 година затвора. Дана 3. јула 2009. године, саопштено је да је Лаушевић ухапшен у Сједињеним Америчким Државама због боравка у САД без визе и да се разматра његова екстрадиција Србији по међународној потерници која је расписана 2002. године на захтев Трећег општинског суда у Београду. Суд у Њујорку донео је ипак одлуку о укидању притвора Лаушевићу.

Сегменте из живота, Лаушевић је преточио у књигу Година прође дан никад, која је објављена 2011. Другу књигу Све прође па и доживотна посветио је свом животу у затвору, а 2022. објавио је и трећу књигу Падре, идиоте.

Лаушевић је помилован 29. децембра 2011. године, а српски пасош уручен му је 1. фебруара 2012.

О његовом животу направљен је филм Лауш по идеји, сценарију и у режији Бранке Бешевић Гајић, чија је премијера одржана у фебруару 2014. године, а телевизијска публика ових дана прати серију Пад која је инспирисана животом Жарка Лаушевића.