петак, 29.09.2023, 20:00 -> 20:02
Извор: РТС
Љајић: Споменик Томи Здравковићу у Скадарлији – право место за правог и јединственог човека
Тома Здравковић добија свој споменик у Скадарлији. Повод су три деценије од смрти певача, без чијих песама се ни данас не може замислити ниједан провод у кафани. Иницијатор идеје је Расим Љајић, гост Београдске хронике, заједно са супругом покојног певача, Горданом Здравковић.
Гостујући у Београдској хроници, Гордана Здравковић, супруга Томе Здравковића, каже да је иницијативу за подизање споменика покојном певачу још пре 10 година покренуо Расим Љајић, а да она о томе ништа није знала и да је сазнала тек пре пар месеци, што ју је веома изненадило и обрадовало.
„Нисам могла да верујем да се тако нешто уопште може догодити, јер Тома је волео овај град и мислим, баш ми је драго да се у овом граду догоди то да добије спомен обележје и то баш у Скадарлији. Мислим, то је била једно од његових омиљених места и баш ми је драго. Али баш сам била изненађена, уопште нисам имала појма“, додаје Гордана Здравковић.
Филм Тома вратио ју је 30 година у прошлост. За глумицу Сању Марковић која је тумачила њен лик каже да је дивна млада глумица, али да је гледајући филм била више фокусирана на Милана Марића него њу.
„Јер сам хтела да видим да ли је Марић урадио то што је урадио, а урадио је одлично. Он је толико ушао у причу Томину, и у душу, и свака му част. Урадио је емотивну страну одлично“, истиче Гордана Здравковић.
Ипак, јако јој је било тешко да гледа филм и до данас јој је тешко, а гледала га је већ више пута. И сваки пут се исто осећа.
Расим Љајић каже да је недавно на једном од канала одгледао, можда већ четврти пут, филм Тома и исто се осећао као и када је први пут гледао.
„Дакле, плакао сам и у биоскопу, плакао сам сада и у кући. Имам утисак да ко год гледа, не знам који пут, има исте емоције и буди нека сећања. Вероватно је то, не само због начина на који је тај филм урађен, и носталгија за неким временом, носталгија за младошћу, носталгија за тим песмама које их више нема. Ово сад више нису песме, ово је играрија. Тома је напросто сликао свој живот са тим песмама. То више не постоји“, сматра Љајић.
Скадарлија је право место за таквог уметника
Што се тиче иницијативе за подизање споменика напомиње да сама идеја није потекла од њега, већ од његовог пријатеља Игора Мусића. Са одушевљењем је прихватио ту идеју јер је одрастао уз Томину музику, одлазио је на његове наступе и у Сарајево, и још као младић се одушевљавао његовим песмама и атмосфером коју је правио.
„И одатле је потекла ова иницијатива да се изгради споменик и то баш у Скадарлији. Право место за правог, и рекао бих, јединственог човека на овим просторима“, додаје Расим Љајић.
Није лако живети са уметницима
Гордана Здравковић каже да није било лако живети уз таквог уметника и такву природу, али да сматра да никога не треба мењати.
„Прихватите га таквог какав јесте и онда само сте ту да га подржите. Ја сам га подржала све ово време. Колико год је било тешко, али било је добро. Када бих поново требала да урадим, опет бих исто урадила.“
Многе Томине песме су јој омиљене, али у последње време врло често слуша песму Чекај ме.
Расим Љајић каже да је долазећи у студио чуо на радију песму Кафана је моја судбина и мада није чест гост кафана, сматра да је песма феноменална.
„Не постоји песма коју је написао или за себе или за друге да није постала хит. По том је он јединствен. Заправо, он је најмање био певач, објективно говорећи, он је био песник. Зато су управу они који говоре да је он де факто 'српски Јесењин'. Да је он композитор, да је он кантаутор, да је он стваралац, да је уметник, а тек на крају може да се каже да је певач. Толико бољих певача, са бољим гласовним могућностима је постојало на естрадној сцени бивше Југославије, али ниједан није оставио такав печат, ниједан није саградио споменик песмама за живота, као што је Тома Здравковић. С друге стране, избрисао је границе између забавне и народне музике“, тврди Љајић.
Све Томине песме настајале у кафани, истиче његова супруга, јер ту се све дешавало. И заљубљивање, и туге, и патње.
„Његове песме су обично биле на салветама исписане. У тренутку када је имао било какав доживљај, или да је видео неког другог да пати, или да је сретан, он је то записивао на салветама и онда је преносио на клавир. Углавном су се стварале у кафани“, напомиње Гордана Здравковић на крају гостовања у Београдској хроници.
Коментари