Џон Севиџ ексклузивно за РТС: Млад сам и још увек напредујем, али бих могао чешће да ћутим
Доделом награда у четири такмичарске селекције затвара се први интернационални Нови Сад филм фестивал. Током четири дана приказано је више од 20 филмова из 12 земаља. Црногорски филмски пројекат „По мени се ништа неће звати“ у режији Ђорђа Војводића – победник је конкурса за филмове чија је реализација у току.
Награду од милион динара уручио је председник жирија, амерички глумац Џон Севиџ. Прослављени уметник - дао је кратак интервју за РТС. Филм По мени се ништа неће звати добиће милион динара за завршетак реализације.
Господине Севиџ овде сте трећи пут, шта вас привлачи у наш град?
-Снимао сам филм овде, о човеку који се после 40 година враћа кући. И видео сам доста тога овде. Сретао сам разне људе, а док смо снимали филм, ишао сам у један виноград. Односно, моји пријатељи су се преселили из Београда овде у Војводини, и подигли су мали виноград. И биоо је предивно. Чак ми се свидео и мирис. А грожђе је скоро величине јабуке. А вино је мирисало предивно.
Ја не пијем већ дуго, али је предивно мирисало. И овде сам опет због фестивала и председник сам жирија. Дошао сам овде јер ми се свиђа енергија Новог Сада, као и целе области око њега. Свиђа ми се ваздух овде, али и то колико су људи смирени.
Добитник сте награде за допринос филму, али ваше улоге у филмовима скоро да се не могу пребројати. Шта вам значи ова награда из Новог Сада?
-Ма ја се осећам младо. Ја сам још млад. Све ово је ново за мене. Још увек напредујем. Можда би неко рекао да сам стар, јер сам снимао доста тога.
Али имате искуства?
-Имам искуства, али сам отворен за нова. И осећам се младо. Само бих могао чешће да ћутим. Јасно је да су данашњи филмови више окренути продукцији. Светло, боје, све је у визуелном. Али када погледате филм из 1930. године, или чак неме филмове, видите уметност. Видите ефекат маште, то инспирише. Гледате каубоје како јашу коње из даљине, долазе до села, или на бунар да пију воду.
Они нису имали толико боја, нису имали ни толико новца. Зато је прича морала да буде добра, занимљива. И то су класици. Данас вас толико боја заслепи, тако да су филмови постали мање занимљиви, јер све је у некој акцији. То вам је као деца данас са мобилним телефонима. Константно су на њима. Немају музику, имају тик-так. Они немају музику са клавиром рецимо...
Чуо сам да ракију више не пијете, да ли имате неку омиљену храну овде?
-О да, јуче сам био у једном дивном ресторану. Заборавите Француску. Тотално је другачија храна. То је есенција лепоте, опет кажем. Прелепо окружење, а храна је толико лепо припремљена и здрава, а у исто време веома квалитетна храна.
Шта господин Севиџ ради када не снима филмове?
-Имам породицу по целој Америци. Посећујем своју децу. Неки су чак старији и од тебе. Трудим се да останем у контакту са свима. Одрастао сам у породици која је преживела два светска рата. Људи су тада били депресивни. Када сам био дете, педесетих година, посматрао сам како се друштво поново формира. Како се економија опоравља. Америка такође.
Уз помоћ владе, инвестиција. Како мушкарци који су дошли из рата крећу у школу опет. Али и болести. Тада није било лекова.Ја сам толико захвалан јер сам пронашао Бога, јер као мали сам био болестан. Нисам могао да дишем, рођен сам раније, а моја сестра близнакиња је умрла на порођају. Био сам много пута у болници, али сам ојачао и још увек сам добро. Данас је медицина напредовала, али када путујем видим места која иду уназад, видим како утиче промена климе на планету, како утиче политика...
Коментари