Жерар Депардје глумиће у албанском филму "Милошевић и ми"

Радња филма Милошевић и ми је смештена у 2003. годину, филм прати живот албанских породица после рата на Косову 1999. године. Редитељ је Арбен Кастрати из Приштине, а снима се у албанском граду Ђирокастри. И то је све што се за сада зна о филму. Да ли је изненађење што ћемо Депардјеа гледати у овом остварењу?

Историчар Вељко Станић, мисли да је сасвим очекивано да Депардје прихвати такву једну улогу.

„Немогуће много је снимао. Снимио је преко 200 филмова, у свим жанровима се остварио, било је ту промашаја и слабих филмова и великих успеха. Неко ко није много бирао, него је много радио и због тога био вољен“, додаје Станић.

Филм Милошевић и ми још није најављен у француским филмским круговима. А у албанским је изазвао бројне коментаре на рачун Едија Раме. Поједини косовски портали упоредили су овај Рамин потез са проглашењем Горана Бреговића почасним грађанином Тиране.

„Једна тако изразито позната фигура повлачи са собом оно што називамо сензационалистичким праћењем. Сваки покрет се ту гледа, свака изјава се ту мери, то је нешто што прати ведете тог ранга. Мислим да ту српски и албански медији више личе једни на друге, да ту има помало и дечје свађе, ко је чији, ко је за кога, да се опредељује, глуми, игра“, напомиње Станић.

Драмска ауторка Биљана Србљановић, без обзира на то што воли Едија Раму као уметника, верује да тај филм сигурно неће имати никакав уметнички квалитет.

„Сигурно ће бити само за унутрашњу употребу у самој Албанији, као што би било да је снимљен у Србији само за нас и евентуално да се ту сад надмећемо са Хрватима – ми имамо Депардјеа, а ви га немате, као некад за 'Мекдоналдс'. Нема никакав значај ни интелектуални, ни политички. То су буквално глупирања једног глумца и од тих пара да иде около и да троши на све што троши“, сматра Србљановићева.

Жерар Депардје био је гост Београда пре само пет година. Тада је показао велико интересовање за српску културу, а и за политику.

„Поносан сам што Србија није пратила Европу када је реч о блокирању Русије и увођењу санкција. Због тога сам импресиониран Србијом“, тврдио је Депардје тада.

У Југословенској кинотеци добио је њено највеће признање – „Златни печат“. Тадашњи председник Владе, Александар Вучић, том приликом је напоменуо да нису договарани било какви облици сарадње, јер пријатељи могу да решавају односе и на другачији начин.

„Важно је да ће Жерар на сваком месту у свету и добро и лепо говорити о Србији“, истакао је Вучић и замолио Депардјеа да направи нешто што би било повољно за Србију, попут филма који ће о Србији говорити позитивно.

Да ли Депардје политички промишља и да ли познаје контекст Балкана?

„Мислим да апсолунтно не, да га то апсолутно не занима и да то не крије, и да је то више наш проблем, а не његов. Притом очекивати од неког глумца да ради пропаганду за било коју земљу је потпуно сумануто, очекивати да ће снимати филмове у којима ће показати у бољем светлу ову или ону земљу то је толико неуметнички, а надам се да им је узео паре за ту изјаву, то јест, нама и свакоме коме је ишао“, каже Биљана Србљановић.

Поред тога, додаје Србљановићева, Депардје је познат по томе да последњих година не учи текст, него има бубицу. До пре пет-шест година, док се нису развиле бубице које не сметају камерама, он је на својим колегама глумцима лепио картоне са текстом који треба да изговори, што говори о томе до које мере га је занимало оно што снима.

„И даље је генијалан у томе, нема говора. Он промисли своју улогу и све, али он је глумац у оном ренесансном смислу. Иде од села до села и свира и пева за паре и шта год да ти даш, то је твоја кривица“, закључује саговорница Ока.

Историчар Вељко Станић не верује да Депардје не познаје контекст простора у којима се креће, укључујући и географију и историју тих земаља, већ да је неко ко је био неукротив и ко је желео да шокира својим потезима.

„Дружио се и са Фиделом Кастром, тако да не бих у томе видео неку нарочиту политичку стратегију“, наводи Станић.

Сељак са боксерским носем

У својој аутобиографији Било је баш тако, Жерар Депардје себе назива „сељаком са боксерским носем“. Рођен је у Шаторуу, у централној Француској. Били су толико сиромашни да су јели пужеве. Већ у десетој години почео је да се бави илегалним радњама. Школске распусте је проводио у јавним тоалетима на париском аеродрому, где му је бака радила као чистачица, док је није напустио у тринаестој години пошто је био оптужен за крађу.

У свој исповести наводи да се као дете проституисао, помагао лоповима у пљачкању гробова. Ипак, његов живот се преокренуо. Уместо бескућника, Депардје је постао мултимилионер захваљујући једном ловцу на таленте који му је платио школу глуме.

Драмска списатељица Биљана Србљановић Депардјеа описује као врло специјалну личност коју из више разлога називају „свети монструм“. Потиче из толико сиромашне породице у којој нису међусобно ни говорили, а није завршио ни основну школу.

„То је она врста необразовања и некомуникације у ономатопејама као данас што имамо децу која комуницирају са 'Е, де си, е'. И са друге стране, из жеље за потпуном слободом, та тотална анархија која је владала, и то не са неким смислом, као сад смо одлучили да будемо слободни, хипици су родитељи па је анархија међу децом, него једно ужасно сиромаштво где се нису уопште бавили децом, он је буквално сам себе направио ни из чега“, истиче Србљановићева.

Дечак који је јео пужеве, снимио је више од 170 филмова. Године 1991. номинован је за Оскара за улогу Сирана де Бержерака и освојио Златни глобус за Зелену карту. Био је и гроф Монте Кристо, а памтимо га као и шармантног дебељуцу из Астерикса и Обеликса.

„Пре неких тридесетак година у њујоршком Њузвику је писало да је Жерар Депардје херој са хиљаду лица. То је требало да значи, заправо, да је он уметник једне раскошне снаге, да је глумио и бандите и полицајце, професоре, али и велике историјске личности. Ми га можда више знамо као комичара у великим комерцијалним успесима француске кинематографије, међутим, он је изразито драмски глумац“, каже Вељко Станић.

Издаја Француске

О Депардјеу као бизнисмену свет је причао 2012. године, када је француски председник Франсоа Оланд најавио повећње пореза на 75 одсто за супербогате. Депардје је оптужио владу социјалиста да кажњава његов успех, креативност и таленат. Отишао је у Белгију и рекао да жели да се одрекне француског држављанства, што је у француској јавности окарактерисано као „јадан непатриотски чин“.

Један од најугледнијих француских часописа у области уметности изашао је са насловницом на којој је био црно-бели портрет Депардјеа испод ког је писало „1948-2013. То је био Депардје“.

„Ужасно је чудно јер на тој врсти патриотизма инсистирају највише десничари, а њега су највише нападали левичарски медији због тог односа према социјалистичком председнику, јер он је вратио пасош. И то је проблем, у ствари, то је нешто што се не ради тамо, и тако кренуо грлом у јагоде и тако из чистог беса, као сад ће да се пресели у Белгију. Један човек толико трансагресиван, он како ждере тако и живи и он нема уопште границу ни у чему“, наводи Биљана Србљановић.

Со на рану француском друштву, било је прихватање руског држављанства, које му је уручио лично Владимир Путин. Слика њиховог загрљаја из Сочија обишла је свет, па и они који нису Депардјеа знали по улогама, сазнали су ко је захваљујући овом контроверзном чину. О пријатељству са Путином написао је: „Обојица смо могли да постанемо битанге. Када је имао 15 година, као ни на мене, нико се не би кладио на њега ни у један пени“.

Несумњиво да је у француском друштву постојала једна русофобија која је пратила слику Русије и Владимира Путина у западним медијима, напомиње Станић. Са друге стране, био је то један амбивалентан однос јер је руска култура још од 19. века била веома важна у Француској. Тих година се одржавала велика изложба у Лувру, „Русија света земља“.

„Али није само Русија, Депардје је у исто то време имао излете и у Чеченију, Узбекистан, открио је колико је тамо популаран, имао је разне пословне аранжмане“, подсећа историчар.

Оно што је нама занимљиво је Депардјеов аранжман у Црној Гори. Након састанка са Милом Ђукановићем у Подгорици, изјавио је да жели да постане амбасадор црногорске културе у свету и снима филмове у Црној Гори. Помало иронично, медији су преносили да у Црну Гору долази по још један пасош, који на крају није добио.

„Човек који је толико био склон различитим скандалима просто не може без такве врсте претераности“, закључује историчар Вељко Станић.

У погледу филма, на срећу, ускоро нас чека још једно претеривање. Двојица најконтоверзнијих француских уметника појавиће се у истом филму играјући себе - Жерар Депардје и Мишел Уелбек.