Миша Јанкетић – његови домови били су кућа и бина

Уз звуке омиљених кафанских песама „Стани, стани, Ибар водо“ и „Дођи да остаримо заједно“, сећао се момената из свог живота.

Рекао је да не воли много да даје интервјуе јер је, како је скромно сматрао, испричао све што је имао, а не воли да измишља.

На питање шта људи највише воле код њега, испричао је анегдоту са једним таксистом који га је возио од позоришта до куће.

„Причамо нешто и питам га колико сам дужан. Каже – ништа, чика Мишо, немојте, молим вас. Ја вас доживљавам као члана породице. Откако сам мали, гледам Вас. Ви сте саставни део мог живота, то би било као да наплатим тати или стрицу“, навео је Миша таксистине речи.

Често су га звали „чика Мишо“, а сећао се да су га први пут ословили са „чика“ када је имао само 18 година. Ишао је Каменичком улицом и један дечак га је питао: „Чико, извините, колико има сати?“

Касније је на то обраћање навикао јер је имао много синоваца и сестрића.

Црногорац – Сремац – Београђанин

Рођен је у Петроварадину, живео је једно време у Новом Саду. За себе је рекао да је пореклом Црногорац, рођењем Сремац а животом Београђанин. Ипак, према Новом Саду је гајио посебна осећања.

„Нови Сад има нешто господствено у тој некој племенитој успорености, нема ту неке журбе, неревозе, менталитет Војвођана даје Новом Саду нешто што је истински имиџ“, рекао је Јанкетић.

И за њега су најчешће говорили да у себи има много тога господственог.

„Добро, можда сам ја ухватио тај пелцер рођењем, нисам дуго живео у Новом Саду, моји родитељи и ја смо 1941. морали да га напустимо“, навео је Јанкетић.

Три године је студирао књижевност, желео је да упише студије у Новом Саду, али је једноставније могао да добије стипендију у Београду, где је провео каснији живот откако је у њега дошао са десет година. Сматра да је његова генерација, због свих догађаја, била приморана да много рано сазри.

Слобода – осећај „анархичног“ живота

На питање да ли су седамдесете године живота лепе, рекао је да се не би враћао ни корак назад. Каже да је раније мислио да је освојио слободу, али истиче да имао толико обавеза у животу.

„Сада, у овим годинама, ја први пут осетим шта је то слобода. Могу да спавам колико хоћу и докле год хоћу. Могу да излазим из куће, а не морам. Могу да уживам у томе да сам одлучујем о свом времену, како ћу га провести, коју књигу да читам, музику да слушам, с ким да се дружим", рекао је Јанкетић.

Објашњава да је раније био у заблуди да има слободу, али да је права слобода кад човек има осећај да живи „анархично“.

На питање да ли је некада био спреман да се бори и погине за неке идеале као његови родитељи, истиче да су му биле потребне године да нађе оправдање за њих.

„И дан-данас, сад кад имам децу и унуке, не може да ми буде јасно да неко жртвује свој живот и живот троје деце, да их оставе на милост и немилост туђим људима, да оду у рат, револуцију да би се изборили за своје идеје. Које су то идеје? Ја сам мислио да то стварно постоји, једно време док сам био идеалистички расположен, док сам био под притиском идеологије у коју сам веровао, мислио сам да је то могуће, међутим, није могуће", рекао је Јанкетић.

Каже да је то Толстој најлепше описао у „Рату и миру“. 

„Ништа се у животу не може прескочити. Мора да ти отпадне реп, да се дигнеш на задње ноге, да сачекаш, да мислиш као човек, тако да сам брзо одустао од саме помисли да се бавим било каквом револуцијом, чак ни политиком“, навео је славни глумац.

Безбедан у кући и на бини

Додаје да је, уплашен и несигуран, прво побегао у поезију, али да ни она није могла да га сакрије од света.

„Онда сам се попео на бину, и кад сам се сакрио иза завесе, онда сам ту био безбедан. Дата је моја путања: кућа – бина. То су моја два дома где се осећам безбедно, ван тих простора ја се још увек не осећам безбедно. Једноставно нисам савладао живот ван литературе и својих улога. Ваљда немам талента за живот, имам за улоге“, рекао је Миша.

А његов таленат за улоге био је огроман, о чему сведоче бројне награде, али још више статус који је стекао међу публиком.

Најширој публици био је познат по легендарним улогама у телевизијским серијама. Мало ко се неће сетити озбиљног тумачења заљубљеног директора Палигорића у „Срећним људима“ или строгог, господственог али поштеног Гаврила Гавриловића у „Породичном благу“.

Трудио се да пренесе таленат и млађим нараштајима. Био је дугогодишњи професор глуме на Академији уметности у Новом Саду.

Породица му је била веома важна. Био је ожењен Свјетланом Кнежевић. Иза себе је оставио четворо деце: Радомира, Марка, Иву и Милицу.