Марина Абрамовић: Ја сам номадска екс-Југословенка!

Амбрамовићева истиче да би волела да доживи стоту, а да прославу 70. рођендана планира у друштву 300 званица у њујоршком Гугенхајм музеју и то плесом око шипке, који још увек вежба.

„Ако неко има 70 година, треба да буде свестан да је сваког дана ближи смрти“, рекла је Абрамовићева која је због бројних обавеза прошле године време проводила на опоравку у Индији.

„Прошле године стално сам била у невероватном страху да немам довољно времена да урадим све што желим. Пошто сам радила као луда, крвни притисак ми је био толико висок, да сам мислила да ћу добити мождани удар“, истакла је Абрамовићева.

Марина је својевремено изјавила да када дође време, биће сахрањена на три места: у Београду, Амстердаму и Њујорку.

„Откако су ми родитељи умрли, одустала сам од те идеје. Србија није земља коју ја познајем. Ја се не осећам ни као Српкиња, ни као Црногорка. Ја сам екс-Југословенка. Потичем из земље које више нема“, изјавила је Абрамовићева за Шпигл.

Иако јој је издавач скренуо пажњу да због објаве аутобиографије не би требало да износи детаље из живота, Марина се у интервјуу осврнула на време које је провела у болници због лоше дијагнозе лекара, на живот са мајком до своје тридесете године, описујући живот у доба комунизма у Југославији, номадски живот у комбију са својим уметничким и тада животним партнером Улајем.

„Радим, не могу послати слику, ја шаљем себе. Кад сам живела у Југославији, сањала сам да једног дана видим свет. Да је сада овде свемирски брод који ће да ме води у другу галаксију– одмах бих кренула. Толико сам радознала. Прошле године мислим да нисам провела више од 20 дана у Њујорку. На аеродрому понекад мислим одакле је дошао мој кофер. Не знам да ли бих могла негде да се скрасим. Осим тога, немам мужа, породицу, потпуно сам слободна“, истакла је Абрамовићева.

Позната уметница је још у младости одлучила да не буде мајка, па се три пута подвргла киретажи, јер је убеђена да би деца била погубна за њен рад.

„Једна особа може имати ограничену количину енергије у телу, а ја желим да је делим с другима. То је моје виђење живота. То је разлог зашто жене из света уметности нису успешне као мушкарци. Има много талентованих жена. Зашто су мушкарци на важним позицијама? Једноставно: љубав, породица, деца –све оно што жена не жели да жртвује“ објашњава Абрамовићева.

Сматра и да су њена деца њени студенти и да док другим женама деца мењају живот, њој је живот променила публика након ретроспективне изложбе у МоМа музеју 2010.

„Људи обично дођу да виде нешто и онда оду. Међутим, у 21. веку немају жељу да гледају пасивне ствари. Желе да буду део нечега, да нешто искусе, осете повезаност с другима“ прича Абрамовићева.

Према њеним речима, људи који долазе, морају да предају свој телефон, компјутер, сат, и добијају слушалице које прикривају све друге звукове, што представља тренутак трансформације: од посматрача до учесника, што их често збуни јер никад нису чули праву тишину.

„Моја публика је заиста веома млада – већина је у двадесетим. Раде врло једноставне ствари. Онда добију једноставне задатке – стани, седи, лези. Онда броје зрна пиринча и сочива. Потпуно занимљиво: пошто, баш као што бројите и сортирате зрна пиринча и сочива, тако се бавите и својим животом“.

Збуњени новинар Шпигла затражио јој је да му објасни ту метафору:

„У почетку се забављате. Онда сте потпуно фрустрирани јер их има превише. Онда ћете бити бесни. Изгубићете концентрацију и полудети. Али кад прођете кроз све те фазе и почнете правилно да дишете, ваш ум се стабилизује и добијате резултате. Ако успете да бројите и сортирате зрна пиринча и сочива, овладали сте животом. То је управо то: дисциплина, самоконтрола, концентрација“, упутила је новинара.

Уметница истиче да је у перформансу важно бити концентрисан и не размишљати о времену, јер у супротном ваш уметнички рад пропада пред очима публике, јер за разлику од позоришта, у перформансу живот је прави.

Њен уметнички перформанс у којем непомично седи и зури у очи особе која седи преко пута ње, покушавајући да осети енергију и емоције те особе, био је нешто најтеже што је радила.

„Припремала сам се за то годину дана. Људи не разумеју шта значи када се не помераш три месеца. То је пакао. Раније сам морала да променим сопствени метаболизам. Само ноћу сам пила воду, да дању не бих морала да идем у тоалет, нисам ручала, само сам мало доручковала и јела лагану вегетаријанску вечеру. На то сам морала да навикавам своје тело. У 62. години то је било врло тешко“, испричала је уметница.

Она признаје да због уметности гладује, јер је тело оно што треба да поспремамо, а не стан.

„Мој лекар каже да су ми и крв и унутрашњи органи много млади. Верујем да је то зато што толико волим живот, волим људе. Моја мајка је била врло активна жена. Пензионисала се у 62. и у 86. умрла ужасном смрћу од потпуне деменције. Променила је живот од активног до потпуно пасивног. Ја ћу да умрем радећи, а не док седим испред глупог ТВ-а. Људе убија пензија“, истакла је Абрамовићева.

Зато, како каже, не пије алкохол, али је слаба на чоколаду, ужива у раним јутрима и енергији Њујорка.

„Морате да будете у Њујорку, а онда напустите град и поново му се вратите, јер вас у супротном поједе. Да ли знате да је цели тај град направљен од гранита? Да му ништа не побегне. Пробудите се ујутро и радите као луди и онда следећег дана исто тако. То се никад не завршава. Сви живе у тој буци“, додала је уметница.

Ипак, каже да не би волела да умре у Њујорку, као старци које људи сматрају прљавим, већ у неком манастиру у Индији, уз црвене панде и тишину.

„За мене, то није просторни мир, него мир ума. Ако успете да уђете у тај мисаони простор, то је права тишина. Дивни Тибетанци имају реч за то – зову га 'бићем као таквим'. То значи да је празно, али препуно значења. То није празнина без садржаја. Када достигнете ту менталну тишину, добијате прилику да разумете смисао живота. То је тишина за мене. Али то није лако“, рекла је Марина Абрамовић за немачки Шпигл.