Борис Чакширан: Правила у одевању постоје и важно је познавати их

Борис Чакширан, наш познати костимограф, богато знање и искуство је стекао радећи на великим домаћим и међународним пројектима у области позоришта, телевизије и филма. Сарађивао је са светским компанијама за израду костима, те са међународним филмским звездама као што су Бред Пит, Оливер Стоун, Денис Квејд, Настасја Кински и многи други.

Радио је у реномираним позориштима у Њујорку и предавао на многим универзитетима у свету. Креирао је костиме за култне домаће серије и филмове: Пад династије Обреновић, Отворена врата, Корени, Сенке над Балканом, Време зла, Тома, Краљ Петар Први, Црни Груја, Стршљен, Бело одело, Ивкова слава...

Поред костимографије, бави се кореографијом и режијом. Члан је и оснивач многих уметничких удружења у којима се бави инклузијом особа са инвалидитетом у области плеса, као и уметничким радом са младима са траумом, маргинализованим групама и ратним ветеранима. Дипломирао је костим и савремено одевање на Факултету примењених уметности у Београду.

Шта се може сматрати почетком одевања у историји? Колико је био дуг пут од почетака одевања до појаве моде?

– Почетком одевања сматра се тренутак када је човек почео сам себи да прави одећу, користећи материјале који га окружују – крзно, кожу, биљке и кости. Постоји примерак одеће који је стар 5.300 година. Мени је интересантно што на његовом појасу постоје два привеска, један као да је урађен од камена, а други од дрвета и оба заправо имају медицинску сврху.

Користили су се за лечење, ублажавање болова, а минерал из њих се употребљавао као лек. Занимљиво је што су то универзални елементи које су сви носили. Претпостављам да су до тога, с једне стране, довели услови живота, а с друге стране – то што су постали модни детаљи са практичном употребом.

Када почиње развој моде као диктата?

– Стварање моде као посебног диктата први пут у историји почиње у 17. веку, са појавом лутке „пандоре“, која је, пакована у специјалне кутије, путовала са двора на двор и представљала моду одређених дворских средина. Захваљујући њој, дворани су имали увид у нове модне трендове.

Примат у моди већ су тада имали Париз и Француска. Те лутке, које представљају умањену људску фигуру, сачуване су до данас. На њима можемо видети аутентичне тканине од којих је шивена одећа, као и моду тог времена у малом формату. Занимљиво је као феномен да су, упркос ратовима, „пандоре“ прелазиле све границе и увек стизале на одредиште.

Даље кроз историју, на ширење моде у 18. веку утиче појава специјалних модних гравура. Њих је било лако одштампати и послати на било који крај света. Биле су део новина и модних журнала и пружале су увид у тренутну моду и стилове.

У 19. веку појавом фотографије почео је нови утицај људи или култура, праћење како се одева свет коме бисмо хтели да припадамо. Те фотографије, и личности на њима, плениле су својом аутентичношћу и утицале су на развој моде. Морам да напоменем да ту још нема јасног модног диктата и модних упутстава у форми у којој их данас познајемо, то ће доћи тек касније.

Рафинман у одевању, пре свега, подразумева префињеност, отменост и одмереност. Које примере из прошлости можемо навести за илустрацију рафинираности у одевању?

– Прави рафинман у одевању појављује се заправо са Шанел, Диором и Валентином. Шанел је искористила промене у женском одевању настале током Првог светског рата, када се тежило једноставности, што представља рафинман. Створила је чувену „црну малу хаљину“ која жени треба да помогне да уз један одевни предмет сваки пут изгледа добро. Унела је елемент специфичног накита, посебно креираног, што је, такође, универзална новина у моди и одевању.

Диор се развио након Другог светског рата, када се опет осећала потреба за женственошћу. Он је створио елегантну жену, вратио јој је струк, појачао кукове, креирао врло препознатљив рафинман педесетих и шездесетих година 20. века, применом изузетно лепих материјала и колористичког склада.

Валентино се појавио седамдесетих година. Он је до рафинмана довео моду тог времена која је сматрана неукусном и хаотичном, створивши је од врло ефектних тканина и дезена, поједностављењем свих елемената. Поред одеће, Валентино је моду увео и у дизајн ентеријера, све заједно је представио тржишту као „генерални пакет“.

Када посматрамо појединце који су створили модну индустрију, видимо да свако од њих има своја правила, пут ка коме тежи и своје препознатљиве елементе. Ти препознатљиви елементи чине каноне и правила које они врло поштују и цене. Ја сам као феномене 20. века издвојио ова три дизајнера.

Који чиниоци утичу на моду и рафинман у одевању?

– Утицаји на моду су различити, навешћу неколико примера. Жене су током Првог светског рата почеле да носе мушку униформу, постале су ратнице. Многе су и након рата наставиле да носе мушку одећу. У том тренутку осећала се потреба за женственошћу која је морала да разбије претходне слике и табуе.

Појавом Коко Шанел скидају се корсети и стеге које су некада представљале рафинирану жену, женско одевање се ослобађа и добија нови концепт. Истовремено, рат утиче на моду шешира и фризура које подсећају на кациге. Може се рећи да се мода ствара у односу на утицаје који нису увек из исте приче, и немају исту логику.

Између два рата постоји утицај великог прилива слика и изложбених експоната из Африке. Сазнања о постојању другог, до тада непознатог, оријенталног и занимљивог света имала су велики утицај на моду тог периода. Постоје чувене слике на којима је Мата Хари одевена у измишљене оријенталне костиме. Негде у то време, у Паризу је направљена представа у којој је играла балетска трупа „Балетс Русес“, замишљена као Шехерезада.

Приказ бајковитог, имагинарног света очарао је Европу. Један балет је унео у моду толики утицај оријенталних елемената – те промене су биле видљиве све до година после Другог светског рата. Једна позоришна представа, или изложба маски из Африке, могла је да утиче на комплетну културу и доживљај реалности. Тако и на Пикасовим сликама можемо препознати утицај афричких маски, које је он сигурно видео када су се појавиле у музејима, први пут у Европи. 

Шта би данас представљало рафинман у одевању? Да ли то значи изабрати одећу која одговара различитим приликама, годишњем добу и добу дана, или се односи на познавање модних правила и модног бонтона?

– Правила у одевању постоје, развијала су се кроз време. Врло је важно познавати их, да бисмо се према њима и односили – јер ако њих не знамо, немамо никакву основу. Правила су некад врло једноставна, у кроју или комбинацији материјала. Тешко је данас дефинисати рафинман у одевању. Постоје различити правци и на основу њихове комбинације сматра се да неко данас има стил, а не мора да значи да је то стил, може да буде само форма.

Модерно је да се ствари више не уклапају по боји, као што је то раније било (каиш, ципеле, ташна). У савременом концепту одевања сваки одевни предмет има своју специфичну вредност, у смислу боје, тканине, материјала од ког је произведен, форме... Ту, као и у ентеријерима, данас влада еклектицизам и треба бити јако спретан, познавати сваки правац, боју, стил, предисторију да би склопио и креирао, створио нови склад који поседује рафинман.

Људи су данас изложени различитим саветима, преко интернета, разних медија и друштвених мрежа. Ако користе те изворе за грађење сопственог стила, да ли могу лако да упадну у замке и на шта би требало да обрате пажњу?

– Важно је да људи поседују основу коју сам помињао. Данашња брза конзумација информација довела је до тога да многе ствари нису тачне, али су тако представљене, генерално, чак и у историјском смислу. Врло је важно испитати неколико различитих информација да бисте утврдили истинитост, а да не кажем колико је важно познавати историју и нешто прочитати на ту тему.

Постојале су раније фирме које су давале одређене препоруке и најаву сезоне, што је било фантастично, јер се направи једна врста погледа на свет и модног концепта који треба пратити. Када сам у индустрији радио савремену одећу, врло често сам се базирао на таквим концептима. Касније сам их и сам правио сходно времену у коме ће се та колекција појавити на тржишту.

Врло је тешко, поготово младима који су представници супкултура. Они увек желе да се побуне, наметну свој став и мишљење, што се врло често везује за музику, или нешто друго из области културе. Ми данас живимо са супкултурама које су већ део историје (хипи покрет, панк, рок) и оне се потпуно слободно мешају у одећи једна са другом.

Не кажем да их треба разделити и сврставати, али данас имамо одговор на то као инспирацију, одговор у коме се иде чак и даље. Тешко је да се неко ко се није нахранио знањем снађе у свему томе. Тешко је и мени, а камоли некоме ко је млад.

Ја сам својевремено у средњим школама држао предавања на тему „Збуњен и млад. Шта говори оно што носим“. Већина младих уопште не зна шта пише на њиховој одећи, не познаје боје, не зна како се обући за коју прилику, како себе представити... То су врло важне ствари, тек онда долазе стил, лични однос према томе. Пре свега треба изградити културу, а после тога иступити корак напред и представити своју мисао и свој доживљај света.

На чему треба да почива лични стил? Да ли се људи данас претерано воде за трендовима и постају робови робних марки без тежње да истакну сопствени стил и сензибилитет?

– Ја сам волео амерички стил, који је после прешао и у Европу – да једна марка производи ствари које, кад се уклопе, „стоје“ једна са другом, могу да се комбинују и представљају један стилски правац. Чак и унутар њих постоје различити стилови: пословни, спортски, лежеран...

Такве фирме постоје и данас свуда у свету, има их и код нас. То олакшава избор особама које нису веште у томе. Саветујем свима да прво погледају опште понуде на тржишту – које су већ креиране као обрасци, а да онда на основу тога направе лични искорак, уз претходну неопходну едукацију.