Да ли смо свест тражили на погрешном месту – нова сазнања мењају поглед на људски мозак

У хумористичким причама о Насредину хоџи, антијунаку суфијског фолклора, главни јунак тражи тек изгубљени кључ испод уличне светиљке. Када га питају да ли га је ту изгубио, одговара да није, али да је на том месту највише светлости за тражење.

Нешто слично се, а да тога нисмо ни били свесни, догодило и у потрази за свешћу, наводи неуронаучник др Саул Сал Сариа са Универзитета у Овиједу. То је једно од питања о којима је у историји науке написано највише радова. Заправо, оно сеже у давну прошлост.

У античкој Грчкој, Емпедокле и Аристотел били су присталице „кардиоцентризма“ – веровали су да душа потиче из срца. Иако је Алкмеон из Кротона, неколико векова раније, био међу првима који су њено порекло сместили у мозак, били су потребни векови да се та идеја озбиљно схвати.

Касније је средњовековно учење смештало различите функције ума у мождане коморе. За Декарта, душа се налазила у епифизи, малој ендокриној жлезди смештеној унутар мозга. Између 18. и 19. века, Франц Јозеф Гал и Жан Пјер Флуранс одбацили су теорије о можданим коморама и предложили мождану кору као главно место на којем треба тражити порекло свести.

Недуго затим, Пол Брока и Карл Вернике локализовали су нешто толико својствено човеку као што је језик управо у можданој кори. Чинило се да је то право место за потрагу за људском свешћу – изузетно развијена област која нас анатомски разликује од осталих интелигентних живих бића. То је сложенија и специјализованија област, која се релативно касно развија током еволуције и ембрионалног развоја.

Како онда управо она не би била извор онога што нас чини другачијима од осталих? И како да не тражимо тамо где је најлакше видети оно што нам је пред очима?

Наука не иде увек утабаним стазама

У новије време, различити истраживачи дошли су до нових открића и понудили неконвенционална тумачења већ постојећих сазнања, која указују на то да кључеве можда нисмо изгубили тамо где бисмо желели да их пронађемо. Можда смо их изгубили на неком мрачнијем и мање истраженом месту.

Јак Панксеп (1943–2017) деценијама је упорно указивао на нешто што је било непријатно за когнитивну неуронауку: емоције не настају у можданој кори, већ у много старијим неуронским круговима можданог стабла. Према његовим истраживањима, посебно важну улогу има уска зона сиве масе која окружује мождани водовод, позната као периакведуктална сива маса.

Марк Солмс отишао је корак даље у развијању те идеје, повезујући је са узлазним ретикуларним активирајућим системом. Реч је о истом систему који одржава стање будности, како је описано још 1949. године.

За Солмса, афективно доживљавање представља најпримитивнији – и, парадоксално, најпоузданији – облик наше свести. Јер оно не зависи од размишљања, памћења нити говора. Зависи искључиво од осећања.

А способност осећања настаје много дубље и у еволутивно много старијим деловима мозга него што нам је то светлост мождане коре омогућавала да видимо.

И деца без мождане коре могу да осећају

Најнепријатнији, али и најдирљивији докази потичу од деце са хидраненцефалијом. Она се рађају практично без мождане коре: уместо можданих хемисфера, велики део лобање испуњен је цереброспиналном течношћу.

Деценијама су описивана као деца у „трајном вегетативном стању“. Међутим, неуронаучник Бјерн Меркер је 2007. године документовао нешто на шта су њихове породице већ сумњале: та деца су будна.

Она се осмехују када се играју са особама које брину о њима, смирују се када чују њихов глас и плачу када их нешто боли. Не расуђују, не памте и не говоре. Ипак, судећи по њиховом понашању, осећају.

Ако је то тачно, мождана кора, коју смо волели да сматрамо седиштем онога што нас чини изузетним, можда није извор свесног искуства, већ само његова сложена сценографија.

Нисмо толико јединствени

На овом месту светлост уличне светиљке потпуно се гаси.

Структуре можданог стабла које омогућавају тај основни облик осећања нису својствене само човеку. Оне спадају међу еволутивно најстарије и најочуваније делове читавог централног нервног система, које делимо са осталим кичмењацима: птицама, гмизавцима, водоземцима и рибама.

То је 2012. године и званично забележено у Кембричкој декларацији о свести (The Cambridge Declaration on Consciousness) документу потписаном 7. јула 2012. године на Универзитету у Кембриџу: људи нису једина бића која поседују неуролошке основе које омогућавају настанак свести.

Ако кључ никада није ни био у можданој кори, можда светлост не обасјава само нас. Када смо одлучили да се само оно што је својствено нама може сматрати стањем свесне будности?

Ако основа свести није мождана кора, већ систем можданог стабла који се формира много раније током трудноће, онда је могуће да почињемо да осећамо – у неком примитивном смислу – много раније него што смо претпостављали.

То је питање је истраживано у једном недавно објављеном научном раду.

Питања за која се чинило да су решена поново су отворена, а последице тих нових сазнања тек треба истражити.

Насредин хоџа није пронашао кључ испод уличне светиљке. Можда ни научници неће пронаћи свест у можданој кори, тој светиљци која нам толико олакшава посматрање и ласка нам када је користимо.

Можда се кључ и даље налази тамо у најстаријем и најмрачнијем делу мозга.

У оном који, а да тога нисмо ни свесни, делимо са готово свим бићима која дишу.