Мараме од свиле уместо сликарског платна

Упркос томе што изгледа као да слика на платну, њен штафелај је свила. Када је почетком деведесетих кренула на курс сликања, Слободанка Сека Вучковић није могла ни да замисли да ће јој тај хоби убрзо постати посао.

„Када су дошла та тешка времена, ви знате да сам ја новинар и да се тада од новинарства тешко могло живети, ја сам онда покушала да научим неке практичне ствари да могу да преживим“, прича Сека и истиче да је кад је завршила курс сликања схватила да је то веома скупо, да људи иду на акдемију годинама и решила да почне да слика на свили.

Прве цаке учила је из позајмљеног уџбеника са Ликовне академије.

„Прво сам радила мале слике, то су мање површине па и ако забрљате можете то тако... После сам прешла на веће комаде, првенствено на мараме, мање ешарпе и ешарпе и само по поруџбини радим одевне предмете“, набраја ова новинарка и сликарка.

Слободанка познаје и више од 10 различитих техника којима осликава свилу. Утискивање боје сунђером или разливање соли само су неки од најзанимљивијих начина уз помоћ којих настају њене мараме.

„Знате шта вам је код сликања на свили потребно? Велика љубав, потребна вам је машта, воља, наравно добар материјал, добре боје и потребно вам је да то што радите волите“, објашњава Сека.

Уз то су потребни добра концентрација и мирна рука. И наравно посебни услови у којима се свила боји.

„Ако хоћете да направите нешто квалитетно морате поштовати нека правила, морате имати равну површину као што ја имам, морате имати рам, мора бити квалитетна свила, ја искључиво радим на ручно порубљеној свили пошто она може да се пере колико год хоћете пута и морате имати добар алат“, прецизирала је Вучковићева.

Сликање свиле је скуп хоби, објашњава ова пензионерка. Али лако може да се претвори у уносан посао. Колико је успешна у томе сведоче бројне награде које је добила.

Ипак, оно што је посебно радује је то што свој занат има коме да пренесе. Тако је унуку полако почела да уводи у свет шарене свиле, боја и сликања.