Кањебак – острво где су мушкарци послушни, вода отровна, а змије терају шкољкама

Није баш тако лако доћи до Кањебака. Само једанпут недељно саобраћа брод од престонице Гвинеје Бисао до централног острва Бубаки, одакле чамци још ређе крећу ка овом удаљеном рају, украшеном бескрајним низом палми опасаним уским пешчаним шалом. Беличасти појас песка растеже се и сужава свакога дана. Осеке на овим обалама су међу највећим у Африци, па и на целом свету. Висинска разлика мора преподне и увече може да буде и по седам метара! Вода брзо надолази и повлачи се па се уски морски теснаци између острва претварају у брзе реке, а таласи у строгом низу, као у ритму афричких бубњева, освајају корак по корак пешчаних спрудова.

Казна морских духова

На Кањабаку живи народ Бижаго. Скоро четири хиљаде људи у двадесет два села раштркано је по острву.

„Наши преци су долазак Португалаца доживели као свирепу казну Морских Духова. Уточиште су потражили дубоко у шумама у средишту острва. Овде се дрвеће сматра светињом, јер су веровали да их висока стара стабла штите од придошлица. Сва насеља су зато подигнута управо око највиших стабала, у средишту острва”, објашњава ми локални водич.

Наговештаји савремене цивилизације

На острву нема путева, нема лука. Од села до села стиже се шумским стазама. Кишне сезоне су такве да вода потопи све путеве и тада по пола године насеља бивају у потпуности одсечена чак и једна од других. Људи живе у кућама од земље, глине и сламе подигнутим на стубовима како не би  дошло до поплаве када крену непрекидне тешке кише.

Сламнати кровови ових сојеница све чешће се замењују металним, јер сламе нема довољно. То је једини наговештај савремене цивилизације, уз понеки мобилни телефон стар најмање деценију-две, окачен да виси о стабло манга на обали. Једино на тој висини могу да улове сигнал,  па се сви сељани ту окупљају  ради разговара, чинећи мобилни телефон не само фиксираним као што су некад били жичани телефони, већ и удаљеним, попут некадашњих телефонских говорница.

„Метални кровови су ужасни. Током кишне сезоне у кућама је толико бучно, да људи не могу да разговарају. Не чује се ништа сем добовања кише”.

Подне облоге из прадавнина

Подови кућа али и тргови села поплочани су хиљадама белих шкољки. Тај диван обичај чини насеља необично лепим.

„Острва архипелага Бижагос су пуна змија, а оне не могу да гмижу по храпавим шкољкама. То је најбоља заштита од отровница”, објашњава ми водич. „Оволике шкољке не долазе из мора, не заваравај се”, рече ми, додавши да су у средишту острва нашли велике наслаге шкољки – остатак прадавних времена када је ниво мора био виши и цело острво било под водом. Затим ми прстом показује да погледам увис. На врху палме, тек испод огромног лишћа, види се низ пластичних боца. Скупљају палмине сокове да од њих праве вино.

„Ту је станиште мамби. Воле да се скривају на врховима палми и кад се берачи пењу по урме или палмине сокове, често пред њих искочи ова отвровница . Ретко кад им у лице зарије зубе, али их често толико испрепада да се откаче и падну са те  огромне висине. То су најчешћи смртни случајеви овде”.

Растиње је као оркестар различитих звукова. Крештање ретких сивих папагаја и дубоки зов мајмуна преплићу се са цвркутом стотина различитих птица: чак осамсто хиљада селица током европске зиме долази да се овде огреје и нахрани.

Иницијација у свет одраслих

Висока стабла палми, лавиринти мангрова и густо тропско растиње крију светилишта, над којима као да стражаре. Народ је задржао стара веровања, а она налажу да се не може ући у свет одраслих ако се не зађе дубоко у шуму. По шест месеци младићи и девојке проводе у зеленим гајевима да би стекли мудрост и свето знање о природи, а свој дух обогатили цвркутом птица и снагом дивљине која буја усред Атлантског океана. Тек после такве авантуре, следи учење традиционалних плесова под маскама. То знање учиниће их одраслим људима и пуноправним члановима заједнице.

Острво је испресецано шумским стазама, али су многе свете, па ме водич упозорава да ни случајно не скрећем са главног шумског пута. Застори од прућа или сламе  на путељцима знак су да се ту нипошто не сме заћи.

„Ако мушкарац залута на женску стазу, а жена на мушку, никада се неће вратити из шуме”, каже ми, потпуно уверен у оно што говори. Улазак у свете шуме забрањен је онима који нису прошли обреде иницијације у свет одраслих, а посебно је забрањен радозналим дошљацима.

Овде жена влада

Овим острвом, са најснажнијим традицијама у целом Бијагос архипелагу, управља краљица. Занимљиво ми је што се овде и у дивљини, баш као и код термита, жене питају. Бродићи због осеке не могу да приђу обали, а мушкарци онда своје жене на кркачама носе са брода до плаже. Упечатљива сцена сликовито дочарава послушност мушкараца и моћ локалних жена.

Кањабак је једно од ретких места на планети где је најстроже забрањено мушкарцима да запросе девојку. Влада строги матријархат. Жене су те које бирају своје мужеве, па сходно томе оне њих просе. Жене су власнице кућа и имања. Једино оне имају право на наследство, а деца носе мајчино презиме. Жене су гласне и главне али и највредније. Мушкарци послушно лешкаре по плетеним простиркама већи део дана.

До врачаре по лек

До најближе болнице путује се сатима, па је овде животни век изузетно кратак – у просеку једва 35 година. Када се разболе, људи са овог острва одлазе код врачаре. Често поверују да је узрок болести црна магија коју су набациле злонамерне комшије, па је решење у клању животиња чија ће жртва омогућити да се болест, као бумеранг, вратити оном ко ју је послао. Како нема болница, овде ретко ко преживљава на путу до операционе сале. Умире се од чира или од упале слепог црева. Чак и благе компликације на порођајима често се завршавају смртним исходом.

Водом царују бактерије

Но, ипак је најстрашнија ситуација са пијаћом водом до које је веома тешко доћи. Већина села има само по један бунар, а водом царују опасне бактерије.

„Ако је попијеш, можда поживиш још недељу-две дана”, упозорава ме водич. Тела мештана су ојачала и постала отпорна, али за Европљане је ова вода смртоносна. То не значи да не шкоди и домороцима, напротив. Чим их дохвати нека друга бољка, чим се превише уморе, бактерија се буди и значајно им скраћује живот”.

Вечни починак у атару

Не постоје гробља онаква на кава смо ми навикли. Чланови породице сахрањују се испод кућа, као што су древна времена чинили и наши преци, па зато куће никада не продају. Али ко настрада на пучини вечно почивалиште мора му бити уз обалу, јер га је море узело , те му и његов дух прирада.  Постоји још један изузетак: свештенице сахрањују у светим шумама.

Или ми или они - термити

Водич је стално иза нас, стрпљиво нас чека док се заустављамо и фотографишемо чудеса природе. Приметили смо да су сви термитњаци уништени.

„Велику штету селу чине термити. Када уђу у кућу, ту нема помоћи, мора се цела порушити. Зато смо решили да ми први ударимо и порушимо њихове домове!”, рече водич и бесно ногом удари у један термитњак који сам фотографисао. Врх одлете у жбуње, отвори се преда мном лавиринт канала и указаше се термити који узрујано јуре. Тек тад спазих дугачак низ.

„Термити из шуме носе потрепштине својој краљици, тај ред је дугачак можда и неколико километара”.

Остасмо без водича

Док смо занесено шетали и разгледали шуму, схватили смо да нема водича, да смо изгубљени. Плашећи се да не залутамо на погрешну стазу настављамо главним шумским путем. У приобаљу зачусмо дечју грају, којом је на остврцу испуњен сваки кутак. Године се овде броје по кишним сезонама, али како деце имају много, острвљани се често заброје и ретко ко тачно зна колико је стар. Када напуне шесту годину живота, урезивањем специјалних ожиљака означава се припадност племену. Сви са поносом носе те ожиљке.

Замолих неколицину дечака да нас одведу до нашег чамца. Пут је дуг – пар километара дуж пешчаних плажа, међу мангровама у којима живе патуљасти крокодили. Срећом, на њих нисмо налетели, као ни на једине морске нилске коње на планети који залазе и у слатководну воду, а овде повремено свраћају са оближњег острва Оранг где им је станиште.

Острво пуно магије, необичних обичаја и моћне природе дозива путнике да се на њему изгубе. А шта ће пронаћи, то нико не зна!