Венеција, безњеница Лазе Костића

Сенка авиона клизи низ осунчана поља. Слећемо на аеродром Тревизо. Скопље нас је испратило тмурним јутром. Италијанско подне обећава леп дан.

Наш циљ је Венеција. Њени становници јој име изговарају нешто мекше: Венесја. У славним данима, када је флота Млетачке републике господарила Средоземљем град је себе назвао Serenissima – најузвишенија, најплеменитија. Оваква хвалисавост је можда дуго била заснована на геополитичким и економским чињеницама, али Наполеон је упокојио Најузвишенију. Од тада је Венеција у саставу других држава, а надимак служи као одличан маркетиншки магнет за туристе.

Венеција је много више од староградског језгра на левој и десној обали Великог канала који се кроз мапу града савио као упитник – 127 острва, 175 канала са 398 мостова. Помишљам да би за право упознавање тог чуда требало издвојити много више времена. Знам да ћемо током наредна три дана само овлаш дотаћи ту лепоту, таман толико да на одласку установимо да за овако раскошну, каприциозну госпођу треба много више времена и новца.

Прво виђење

У град на северном Јадрану стижемо у подне. На копну је иза нас остао индустријски део. Чини нам се да Мостом слободе, који се према староградском језгру пружио у дужини од скоро четири километра, возимо јако дуго. Нестрпљење расте јер седимо на предњим седиштима и већ издалека назиремо куполе и торњеве који као да ничу из плавозеленкасте воде. Са копном је Венеција железнички повезана још од прве половине 19. века, а 1931. настао је и мост са којег управо силазимо у град.

Аутобуска станица је једно од ретких бетонираних подручја у граду. Овде је скоро сваки зид стар најмање неколико векова.

Kanal Grande – Велики канал – је на неколико корака од аутобуске станице Пијацала Рома. Преко њега је изграђена најмлађа од четири ћуприје на Великом каналу. Мост Устава отворен је 2008.

Смештени смо на десној обали Канала па не прелазимо мост. И већ после неколико корака изложени смо чувеном естетском магнетизму града. Друга места на овој планети често су трошила своју историјску супстанцу – ратови, земљотреси, небрига. А Венеција има раскошни историјски вишак лепоте. Поглед не зна где да се скраси. Фасаде палата, грађевине које се огледају у води, безбројна степеништа.

Све до следећег моста можемо да ходамо обалом Канала. Иначе је обала углавном недоступна за пешаке јер је ова водена површина одувек схватана као главна саобраћајница. Са једне и друге стране тог воденог булевара млетачка олигархија је градила своје палате. Има их скоро 200.

Најбољи увид у архитектуру градских палата човек стекне када се вози градским воденим аутобусом. Можда га је боље назвати аквабус. Палате су од 12. века грађене у венецијанско-византијском стилу, да би после попримиле карактер готике и наравно – ренесансе.

Сместили смо се у пансион и одмах изјурили напоље. На мапи смо пронашли најкраћи пут до неколико места које сваки поштени посетилац мора да види.

Пут нас је водио дуж низа споредних канала, преко мостића који су увек значили пењање уз басамаке јер су им изражени лукови да би могли да пропусте гондоле и чамце.

Иза уских сокака искрсавали су великодушни тргови са црквама које би на сваком другом месту биле главна знаменитост вароши. Ресторани поред воде мамили су мирисом белог лука прженог на маслиновом уљу.

После двадесетоминутне шетње опет избијамо на Велики канал усред некадашњег пословног центра Млетачке републике. Овај крај по којем је назван и мост зове се Ријалто.

Висока обала

Ријалто је дуго био једини пешачки мост преко Великог канала. Име је добио по делу града, финансијском и трговачком центру Млетачке републике. Иза речи "rialto" крије се италијански израз "rivo alto" – висока обала. И заиста, тај предео у Венецији је највише уздигнут изнад мора.

Старије дрвене мостове су пребрзо разједали вода и време. Један се мост 1444. чак срушио под теретом окупљене светине која је као са трибина посматрала церемонију венчања изданака високог племства.

На овом мосту очито даноноћно влада непријатна гужва. Ту се најбоље види до које мере је јединственост Венеције претворена и у новчани благослов и у масовно проклетство.

Пола сата касније смо, прешавши низ мањих мостова, стигли до Трга Светог Марка.

Дуждева палата одмах ставља до знања да је реч о визуелизацији моћи. Ту су се састајали чланови савета да донесу важне одлуке. Писани трагови о постојању палате постоје од 1340. Претпоставља се да је на њеном месту била старија репрезентативна грађевина, али недостају докази.

Заправо се ради о комплексу који је био резиденција дужда, судница, церемонијални центар, укратко, политичко срце Млетачке републике.

Дуждева палата је Мостом уздаха повезана са затвором. Он преко бочног канала повезује две грађевине и није визуелно посебно атрактиван. Али прича коју тај камени пут приповеда привлачи људе из целог света.

Често је поглед са моста ка Лагуни био последњи тренутак када су осуђеници могли да виде спољни свет, пре него што нестану у затворским ходницима. Дакле, није реч о љубавном уздаху већ о жалу за слободом, за животом.

Коњи Светог Марка

Одмах иза Дуждове палате налази се Црква Светог Марка. Она говори две ствари. Најпре, да је сјај Цариграда, а не Рима оставио видљив траг на њеном обличју – баш као што је то случај са саборним црквама у Равени и Ахену. Друго, Млеци нису зазирали од сплеткарења, преваре, крађе и пљачке када је циљ био увећање млетачке славе и моћи.

Тако су након арапског освајања Египта успели да убеде александријске монахе да су мошти Светог Марка безбедне једино – у Венецији. Године 828. мошти се товаре на брод, сакривене међу свињско месо. Доспевши у Венецију, постале су темељ градског идентитета. Слично је и са четири фигуре коња изнад главног улаза у цркву. Једни кажу да их је Константин узео из Рима, други претпостављају да им је матична штала била у Александрији. Како год, красили су Други Рим скоро од његовог оснивања. Крсташи су у свом четвртом походу освојили и опљачкали Цариград. Коњи су били део плена. Морали су да им одрежу главе ради транспорта. На репликама које стоје изнад улаза – оригинал се чува у климатизованим музејским условима – види се украс који на вратовима коња сакрива рез.

Милорад Павић је на себи својствен начин испричао ову причу. Он у својој причи Коњи Светог Марка каже: „Када се коњи Светога Марка покрену, пропада једна од две царевине. Која ће то бити овога пута?“ Тиме је писац алудирао на крсташко освајање Цариграда 1204. после чега су се коњи преселили у Венецију, али и на пропаст Млетачке републике 1797. Наполеон је коње преместио у Париз. Његово царство је такође пропало уз топот копита коња Светог Марка. После Наполеоновог пораза коњи су опет променили станиште – враћени су у Венецију.

Главно обалско шеталиште се пружа ка истоку од Цркве Светог Марка до Јавног парка, а има живописан назив – Рива дељи Скјавони. Рива Словена. Њу са севера прекида пет канала које су опкорачили мостови, довољно уздигнутог лука да бродови могу да уплове и у време високог водостаја.

Словенски живаљ, од Истре до Боке, вековима је долазио овамо да окуша своју срећу. Добре занатлије, војници и морнари на гласу из млетачких јадранских колонија и залеђа овековечени су називом једне од најпознатијих градских улица.

Са Риве се виде острва у Лагуни – Сан Ђорђо Мађоре, Догана да Мар са златним анђелом. Могу се разазнати две цркве настале из захвалности за крај низа епидемија куге у 16. и 17. веку. Једна се зове Реденторе, а друга је најславнија италијанска црква српског језика, захваљујући песми Лазе Костића – Санта Мариjа дела Салуте.

Храст се не римује са двором

Сутрадан се превозимо гондолом на другу страну Великог канала. Гондолијери у својим пругастим мајицама спадају у најпознатије маркетиншке хитове Венеције. Али њихове услуге су скупе. Осим ако не уђете у гондолу градског саобраћаја која повезује обале Kанала на местима где су мостови далеко. Тада се плаћа само два евра.

Наш циљ је управо Санта Мариjа дела Салуте. При спомену овог имена свима који су пазили на школским часовима пада на памет српски песник Лаза Костић. Он је први пут видео цркву крајем 19. века – у Венецију је дошао после смрти своје неостварене љубави Ленке Дунђерски. Жал за умрлом Ленком и дивљење према лепоти грађевине, те молитва Богородици код Лазе се међусобно прожимају. На самом почетку песме Лаза Костић каже: Опрости, мајко света, опрости, што наших гора пожалих бор.

Не бих да будем ситничав, али за припрему терена у Венецији страдале су храстове, а не борове шуме. Добро, опростићемо Лази – бор се боље римује са двор. Песничка слобода.

Познаваоци материје кажу да је за изградњу цркве у муљевито земљиште забијено између 1,1 и 1,5 милиона балвана од по четири метра. То је трајало преко две године. Тек онда су могли да се зидају темељи.

Дилема данашњег човека је нешто сложенија. Одрећи се шуме зарад лепоте црквене грађевине? Можда је молитва под крошњом на једнак начин драга Творцу? Али хајде, када је архитекта Балдасаре Лонгена створио ту лепоту, за коју нису страдале само шуме већ и понеки камен из сплитске Диоклецијанове палате, када ју је већ Лаза онако ритмично опевао, онда нам не остаје ништа друго него да се дивимо.

У Лазиној песми је записана формула оностраног спајања љубавника који се у овостраности нису нашли: Из безњенице, у рај, у рај! Дивна реч – када сам без ње то је онда – безњеница.

Смрт у Венецији

На јужном крају Дорсадура, дела Венеције до којег се пешке стиже преко моста Академија налази се шеталиште уз море Zattere agli Incurabili.

На самом почетку шеталишта седимо у башти једног ресторанчића који – како рече конобар, не без ироније – не може да понуди бесплатан интернет, али папрене цене оправдава јединственим погледом.

Преко шољице еспреса, изнад тирамисуа, човек заиста види Цркву Ил Реденторе, као да може да је додирне руком. И она је настала као молитвени залог за крај пандемије куге која је однела животе трећине становништва.

Ходамо обалом. Ту где су некада сплавари са суседне обале допремали робу, сада је мирно. Венеција на октобарском сунцу делује умиљато. Дословни превод имена шеталишта гласи „Сплавови код неизлечивих“. Од 16. века је на тој обали била болница за људе који су умирали од куге.

Помислим да су они који су знали да им нема спаса гледали исти призор: мрешкање сребрне чипке на води, контуре грађевина на другој обали. Удисали су слани ваздух, у сан их је пратио галебов зов. Колико патње у судару са лепотом. Да ли онда патња буде лепа? Или лепота болна? Ово друго ми се чини истинитијим.

У шетњи обалом наиђем на плочу која подсећа на чињеницу да је књижевни нобеловац Јосиф Бродски написао целу књигу посвећену Венецији – Обала неизлечивих.

Бродски је своју љубавну изјаву граду писао дуж невидљиве границе поезије и прозе. Прагматични Британци су књигу назвали есејем, а на руском се радије говори о томе да је он то своје дело – испевао.

Шта би била Венеција када такав човек у њој не би био сахрањен – на острву Сан Микел на којем почива још понека уметничка величина.

Недалеко од ове табле последњих 17 година живота провео је Езра Паунд, амерички песник светског ранга. У овом крају била је кућа његове љубавнице Олге. И Паунд је сахрањен на истом гробљу као и Бродски. Игор Стравински и Луиђи Ноно им праве друштво.

Знам да је Томас Ман, аутор чувене новеле Смрт у Венецији, по својој жељи сахрањен у швајцарском Килхбергу. У неком замишљеном свету уметничке правде и Томас Ман и италијански режисер и писац Лукино Висконти – он је снимио упечатљив филм по Мановој новели – такође би правили друштво Бродском и Паунду.

Вивалди за крај

У овом граду су рођени чувени путници као што је Марко Поло, човек који је пропутовао Азију у време када су превозна средства били једрењаци и коњи. Ђакомо Казанова, млетачки племић и митски сукњарош, такође је родом одавде. Историчари уметности би довикнули да не смем да заборавим велико сликарско име – Тицијана. А филмофили да поменем једино велико име рођено у граду чувеног филмског фестивала – Теренса Хила, заправо Марија Ђиротија.

Али све помало падне у засенак када се спомене један од највећих композитора човечанства – Антонио Вивалди.

Музика коју је првом половином 18. века створио овај барокни виолиниста и свештеник спада – у то сам уверен – у лековите уметничке производе. Изгледа да је тако мислио и гроф Сава Владиславић, руски дипломата српског порекла и Вивалдијев мецена. Владиславићев новац је уложен у Четири годишња доба. Рекао бих да је то можда и најсрећније српско улагање у историји музике.

Зато се радујемо концерту који ће представљати својеврсни крешендо нашег боравка у Венецији.

„Венеција је јединствена, немогуће ју је побркати са другим градовима. То је град који се показује таквим какав је и некада био: од злата и истарског камена. Монументалне хале још увек чувају таленат, креативност и генијалност уметника, које је судбина овде заувек спојила". Ово су у концертном каталогу написали музичари који су се окупили под именом "Interpreti Veneziani".

Место је посебно. Сан Видал, црква на неколико корака од моста Академија. Да су све цркве пуне као вечерас, када на светковину позива Вивалди, папа не би морао да брине за будућност западног хришћанства.

Док склопљених очију слушам Вивалдија пред очима ми искрсавају призори из Венеције. На столу су ћикети – овдашње мезе. Бело вино. Дуж Канала, далеко од сваке знаменитости, један обичан улаз у кућу је нестварно леп. Лица кондуктера на бродовима. Лице лопова који покушава да завуче руку у ташну моје сапутнице. Лице старца са гитаром који пева канцоне у локалу Бруно. Маске, много карневалских реквизита. Много разнобојног стакла. Венеција која производи танану уметност и светлуцави кич, за сваког по вољи. Мостови. Још мостова. Водене стазе. Мрежа. Лавиринт.

Годишња доба под високим сводом барокне цркве звуче као раскошна мелодија за растанак од града који се у нашем овоземаљском животу можда највише приближио идеји рајског предворја.