Памукале – Памучно крило Велике мајке

Већ се неко време возимо аутобусом између све стрмијих брда. Пре два сата смо кренули из Кушадасија. То значи да је егејска обала двеста километара иза нас. Полако улазимо у праву Анадолију, у подручје где је – како кажу најновије научне хипотезе – можда настало човечанство. Свакако његов европски супстрат.

Заправо, возимо се Фригијом, давно ишчезлом земљом. Херодот је сматрао да су Фригијци дошли из Македоније и Тракије као савезници Троје. И да су ту остали. Дакле, на неки начин наши прабалкански земљаци населили су пре четири миленијума ове крајеве. Тада су се – вероватно – звали Бригијци или Бриги.

Аутобус стиже на паркинг који је окружен огромним блоковима стена, очито обрађених људском руком. Као да су се џинови играли огромним коцкама.

Стигли смо у Хијераполис, Свети град. Настао је око једног Кибелиног светилишта још у фригијска времена. У староримско доба овде је живело 100.000 људи.

У ствари, мамац за туристе је Памучна тврђава – Памукале. У подножју рушевина Хијераполиса налазе се чувене термалне терасе које су град учиниле познатим још пре два миленијума. Беле седиментације које је хиљадама година остављала вода из чак 17 термалних извора богатих калцијум-карбонатом прекриле су цело брдо све до долине. Падају ми на памет почетни стихови Хасанагинице: Шта се б'јели у гори зеленој? Ал' је снијег, ал' су лабудови?

Брдо које усред сунчане Анадолије имитира снежни врх изгледа фасцинантно. Али о томе после.

Свети град на мосту ка Истоку

Најпре се посвећујемо још једном месту које је доживело зенит у време римске владавине, а потом су га земљотреси и освајачи свели на хрпу камења и сећање.

Хијераполис је био богат. Топли извори су привлачили госте са свих страна царства. Бела вода је употребљавана за бојење вуне и она је била надалеко чувена. Застанемо пред таблом која приказује град какав је био на врхунцу моћи.

Кажу да је главна богиња у Фригији била Кибела. Постоји запис на једном староанадолском дијалекту – најстаријем огранку индоевропске групе језика – matar kubileya. Урезан је у једно фригијско светилиште у стени, првом половином шестог века пре нове ере. Превели су га као „Мајка планине“. Тако је и приказују, као камену богињу на престолу окружену лавовима.

Музеј на улазу у археолошко подручје омогућава да се изблиза осмотре богати рељефи на саркофазима, римски кипови и свакодневни предмети. У Ефесу је господарила Артемида, у Афродизији – Афродита. Овде застајемо пред кипом свештенице староегипатске богиње Изиде, чији се култ доцније проширио грчко-римским светом.

Наравно, не смемо да заборавимо да се налазимо у граду којим је владала Кибела, коју су Римљани славили под именом Магна Матер – Велика Мајка.

Очито су богиње источног порекла водиле главну реч у античкој Малој Азији.

Нешто даље је кип Атине, богиње мудрости. Далеко је одавде атински Акропољ. Не могу да не осетим дивљење за културну снагу тадашњег грчког света која је покорила све освајаче, па и Римљане, утиснувши царству свој жиг. А та култура, која је у нашим темељима, још од античких времена, била је мост између Азије и Европе.

Хијераполис је био значајан стуб на том мосту.

О краљевима и воловима

У време персијских господара овде се развила трговина, да би потпуни процват доживела у Римском царству. О томе сведоче раскошни споменици на овдашњој некрополи која броји 1.200 гробова. Један богати трговац је завештао потомцима да се на његовом гробу запише како је за живота 72 пута путовао у Италију. Фригија је и у римско доба ковала свој новац, а језик је очуван све до шестог века нове ере.

Када су Фригијци занемели, о њима су говорили сродни, грчки извори. Остало је забележено да је први велики владар Гордије заправо био сељак који је имао два вола. Фригијци су питали пророчиште кога да изаберу за владара. Пророчиште је одговорило – првог човека којег сретну када изађу из храма. Срели су Гордија. Био је добар владар. Изгледа, ако човек уме са воловима – уме и са људима.

Остала је легенда и о Гордијевом чвору који је Александар Велики пресекао мачем. И о краљу Миди. Он је све што дотакне претварао у злато. У легенди постоји златно зрнце истине, јер је Фригија била позната по налазиштима злата. Мида се, кажу, убио пијући бикову крв после пораза који га је коштао краљевине.

Становника овог града више нема. Остали су натписи на гробовима и легенде. Овдашње позориште, заправо одеон који је, за разлику од античког позоришта, био покривен, окупљало је 10.000 људи. Према конструкцији – трибине су биле издигнуте метар изнад подијума да би се публика заштитила од дивљих звери – види се да су се ту поред песничких и музичких светковина одржавале и гладијаторске борбе.

Занимљиво је да је „фригијска капа“, симбол Француске револуције и слободе, заправо у Фригију стигла са неким од освајача, али су је овдашњи људи усвојили. Носио ју је персијски бог Митра, па Орфеј и син тројанског краља Пријама Парис – онај који је отео лепу Јелену и тако изазвао рат. Носили су је ослобођени робови, да би је Французи претворили у симбол борбе за слободу. А Дизни у Деда Мразову капу.

Брдо од вате

Из антике за неколико корака стижемо до белих термалних тераса.

Овај калцијум-карбонат је одлучио да се најпре раствори у топлој води, а да се потом седиментацијом претвори у снежне терасе чији се окамењени слапови пружају све до подножја брда. Хемичари кажу да иста твар може бити кречњак, креда или мермер. Природа је чудо. Та мисао мора да се мота по главама људи који, као ми, први пут виде терасе Памучне тврђаве – Памукале.

Мора да су становници Хијераполиса сматрали да су награђени животом у граду који је сео на крило брда, као на памучно крило Велике Мајке. Иако је антички велеград био приљубљен уз терасе, тадашњим људима није падало на памет оно што су у прошлом веку спровели турски туристички радници. Просекли су пут кроз терасе и на археолошком подручју подигли хотел. Времена су се променила. Хотел је уклоњен, пут је претворен у низ плитких базена. Тако су и антички град и термалне терасе од 1988. део светске баштине.

Линија бившег пута једино је место где посетиоци могу да загазе у бањску воду. И они то чине без пардона. Неки тако и заседну да попричају.

Признајем да сам и сам имао детињасту жељу да се изујем и загазим у воду која личи на сурутку. Али помисао да ћу да се гурам са бакама и дечурлијом одвратила ме је од те намере. Одлучио сам да обележеним стазама прошетам подручјем. Тек када се човек удаљи од кафеа у чијем хладу посетиоци траже окрепљење по врелом дану, и где сам оставио сапутнике, може да оком упије сву лепоту места.

Ретко је природа на овај начин била издашна. Термални извори су били погодни за купатила. Једно од њих се у Хијераполису налазило на капијама града. Посетиоци су били обавезни да се окупају како би у град ушли чисти.

Ово је једино место на свету где римски гробови вире преко ивице белих кречњачких тераса. Околни предели су пуни историје, према којој је гиздава природа потпуно равнодушна. Тако је једно усамљено дрво, иза чије се крошње назире снежни врх планине, заправо својом лепотом објаснило можда и главни разлог зашто су људи овде застали. И сазидали град. И зашто су га обнављали више пута после земљотреса за Трајанове и Неронове владавине.

У дугој шетњи могу да се среде утисци. Добро је да смо видели рушевине велеграда на белом брду. Многи долазе овамо само због памучне белине тераса, због травертина који као плашт прекрива околину. Археолошки музеј и све тачке бившег велеграда – агора, храм, купатила, капије, остаци ранохришћанских богомоља – говоре нам муклим језиком пролазности.

Овде је мученичком смрћу на крсту умро једен од апостола – Филип. Наши црквени извори кажу да је умро у „фригијском граду Јеропољу“, разапет наопако на дрво. Замишљам библијске ликове како проповедају Исусово учење на улицама града, навлачећи на себе гнев присталица старих култова.

Одавде до Егеја расејане су рушевине градова које древни извори – Хомер или библијски списи – спомињу као значајне. Ако желимо да разумемо темеље сопствене културе, добро је да дођемо овамо, да ослушнемо тишину на извору.

Чека нас ноћ у хотелу испод тераса. Кратка вожња до хотела показује нам кроз аутобуске прозоре бело брдо у наранџастом светлу касног послеподнева. Чим смо се сместили у хотел, у којем домаћини нуде трбушни плес, одлазимо у шетњу. Нисмо се нагледали ове белине.

Језик најстарији

Док је овакав хотел био горе, на брду, изнад тераса, црпео је воду из термалних извора. Пречишћавао ју је за госте. Тиме је она била неупотребљива за стално обнављање тераса. Када је турска држава одлучила да интервенише и ограничи масовни туризам, уклонила је тај хотел. Вода из извора се поново почела сливати низ брдо. Терасе, које су помало копнеле, брзо су се обновиле.

Испод брда је језеро које сакупља воду из извора. Рекли су нам да овамо све чешће долазе будући брачни парови. Фотографија у венчаници пред белим зидом Памукалеа спада, вероватно, у веома тражене производе на друштвеним мрежама и насловним странама породичних албума.

То је свакако несвакидашњи призор. Гледам према врху брда и платоу на којем се налазио град. Покушавам да замислим његове улице док Сунце тоне негде у невидљиво Егејско море. Покушавам да замислим и језик којим људи разговарају на улици.

Херодот нам је оставио запис према којем морамо да признамо да је фригијски језик најстарији на свету. У том запису се описује нека врста експеримента који је у седмом веку пре нове ере спровео египатски фараон Псамтик I. Он је желео да сазна који је језик најстарији на свету. Издвојио је две тек рођене бебе, забранио поданицима да говоре у њиховом присуству. Хтео је да чује прву реч тих беба. Једна од њих је после две године изговорила „бекос“. Фараон је реч нашао у фригијском језику. Била је то реч за хлеб.

Следећег јутра видим иза хотела балоне који ће у корпама понети туристе да виде беле камене слапове из ваздуха.

У комшилуку, у Кападокији, један пилот балона је погинуо, а туристи су повређени, када је балон пао због нагле промене времена. Туристи су све захтевнији, а понуда све вратоломнија. Иако статистичари кажу да се највећи број несрећа одиграва код куће, оваква ме птичја перспектива баш и не привлачи. Држимо се мајчице земље.

Улазимо у аутобус који ће нас одвести назад према егејској обали. У пролазу махнем Памучној тврђави окупаној малоазијским сунцем и пустом Јеропољу. Научио сам једну фригијску реч. Бекос. Хлеб.

Штета што не могу да на том древном, ишчезлом језику кажем: „Домаћини, леп вам је био завичај“.