Миро – песник каталонског колорита

Метро нас је одвезао у подножје главног градског брда. Монжуик – Јеврејска планина – јесте једна од главних атракција Барселоне. Ту је било јеврејско гробље по којем је брдо добило назив. Светска изложба 1929. године, потом Олимпијске игре 1992, те низ музеја и знаменитости дали су узвишењу изнад града карактер неизоставног циља сваког намерника.

Најпре смо изашли из метроа и почели да се пењемо стрмом улицом узбрдо. На карти је писало да су станица метроа Парелел и Парк Монжуик повезани успињачом. Питали смо једну госпођу, а она нам је уз смешак рекла да смо већ превалили скоро пола пута. Улаз у жичару је у подземљу, на истом месту где је улаз у метро.

Фондација Жуан Миро

Тако смо јутарњим планинарењем платили предрасуду да превозно средство до брда мора да има почетну станицу изнад земље. Када смо се вратили истим путем, све је ишло глатко. Успињача из подземне железнице вози на сваких десет минута. И већ смо сред сасвим другачијег света у односу на шарену и ужурбану Барселону. Парк и кафеи са погледом на град. Одавде се правом жичаром иде даље ка тврђави, али до нашег циља ћемо доћи пешице за неколико минута.

Фондација Жуан Миро је задужбина славног сликара која је подигнута још за његовог живота, 1977. године. Архитекта је био Мироов барселонски пријатељ и Корбизјеов ученик Жозеп Луис Серт. Та архитектура је због својих јасних линија и пропорција, због медитерански прозрачне структуре, остала вечно млада.

Улазимо без проблема, још је рано и нема гужве. И одмах смо суочени са Мироовим чувеним јарким колоритом. Посебно ме привлачи његов рад висок седам, а широк пет метара. Два пута сам погледао у објашњење, да бих проверио димензије.

Онда сам стопу по стопу узмицао, док нисам нашао солидну тачку посматрања, из које сам таписерију обухватио погледом.

За Фондацију је Миро 1977. заједно са шпанским уметником Ђосепом Ројом израдио серију од пет таписерија од јуте, памука, конопље и лана. Пред крај живота, Миро је поново осетио потребу да се повеже са изворном, руралном митологијом, са занатским умећем низа генерација. И тиме се вратио на своје почетке.

Овај дует је заједно направио можда најпознатију таписерију на свету која више – не постоји. Њих двојица су 1974. поставила своју монументалну таписерију у западну кулу њујоршког Светског трговинског центра, па је и она уништена у терористичком нападу септембра 2001. Али ова овде, на брду Монжуик, својим живахним бојама пркоси времену.

Скулптура у четири руке

У просторијама са белим зидовима застајем пред платнима које је свом родном граду завештао Миро. Заправо, стална поставка је само делић тога.

Укупно је 11.000 уметничких дела са уметниковим потписом у депоима Фондације: 240 слика, 175 скулптура. Девет таписерија. Четири керамичка рада, скоро укупно графичко дело и 8.000 цртежа.

Задржао сам се нешто дуже код необичне скулптуре. И њу је Миро израдио са још једним уметником, Ђозепом Љоренсом и Артигасом.

Те 1956. Миро је истраживао могућности „антисликарства“ – на трагу концепта да уметник само црпи из колективно несвесног. Наравно, неки препознатљиви симболи су се преселили са платана на керамику.

У шетњи музејским одајама сетио сам се свог првог сусрета са репродукцијама слика овог магичног Каталонца. Припремао сам историју уметности на магистарским студијама социологије културе у Београду. Занимала су ме сва револуционарна уметничка струјања прошлог века. Текстови су углавном већи значај давали Пикасу. Мени се више допадало то што је радио Миро. Као и оно што је радио човек са којим је друговао у Паризу, Макс Ернст.

Миро као песник сликарства

Жан Луј Пра, истакнути кустос низа великих изложбених догађаја у Француској, једном приликом је рекао: „Миро је проналазач. Он не слика ни фигуративно ни апстрактно. Он је песник који слика”.

Широка публика је у прошлом веку често видела у Мироу медитеранску декоративност. Пра то одлучно одбацује: „Миро никада није био декоративан. Он има снажан и иновативан језик. Он је против сваког фанатизма, изражава се са пуно слободе. Код њега увек постоји та мешавина фантазије и озбиљности“.

Лик испред сунца, једна од познатијих Мироових слика може послужити као пример противречности на којима је он засновао своју уметност – лакоћа и дубина, отпор и хумор, земља и небо.

Још тридесетих година прошлог века Мироов такође славни сународник Салвадор Дали је означио Мироову уметност „одвећ грандиозном за глупи свет наших уметника и интелектуалаца“.

Омаж побуњеној омладини

Дуже се задржавам и пред сликом која је настала 1973. а зове се Мај 1968. Миро тог варљивог лета има 75 година и живи у Паризу. У младости је био симпатизер шпанских републиканаца. Није равнодушан ни према студентским револтима, и за њих гаји симпатије.

Ликовни омаж њиховој побуни, младости, енергији и машти насликао је када му је било 80 година. А слика одаје душу младог уметника.

Немогуће је набројати све занимљиве сусрете са делом овог уметника тог дана. Иако је умро у дубокој старости у својој кући на острву Мајорка, сахрањен је у Барселони. Велики број људи га је те 1983. испратио на гробље. Помислим да смо 20 година делили време на овој планети. На то сам помало детињасто поносан.

Ко би рекао да је светски славан уметник у младости тешко нашао пут до уметности. Син златара и часовничара од малих ногу је показао склоност цртању. Отац је био против. Миро је постао књиговођа похађајући успут приватне часове ликовног обликовања. Један од најславнијих сликара прошлог века радио је неко време као књиговођа у дрогерији. Тек када му је тифус угрозио живот, родитељи су попустили. Студирао је сликарство у Барселони, потом отишао у Париз, где су на њега утицали фовисти, кубисти и на крају, одлучујуће, надреалисти.

Кафа са Мироом

Схватам да је ова Фондација заправо достојна вечна кућа за каталонског генија, који је у последњем периоду свог стваралаштва из протеста против претварања уметности у погон за стварање профита излагао „спаљене слике“.

Време је да средимо утиске на тераси музејског кафеа, који нуди добар капућино из мироовски жутих шољица.

Потом се спустимо до музејске продавнице сувенира. Тамо долазим у искушење да понесем неколико плаката са репродукцијама уметникових дела, али се сетим да у пртљагу немам места за њих.

Онда у низу графичких решења које је потписао наиђем на плакат који је урадио за седамдесет и пети рођендан фудбалског клуба „Барселона“. Иако је то било давне 1974. године – пре тачно пола века – и овај рад делује скоро дечачки свеже. Долазим у искушење да кажем како је Мироова уметност са лирском апстракцијом и јарким бојама настала из истог духа као и уметнички приступ фудбалској игри који је прославио клуб из каталонске метрополе. Из духа медитеранске разиграности и љубави према животу.

Пре изласка из музејског комплекса још једном посетим скулптуру иза које се дубоко доле види Барселона, као огромна кошница насукана на обалу Средоземља. Сунце, Месец и једна звезда је заправо мања верзија оригиналне скулптуре која је висока 12 метара и налази се у Чикагу. Сматра се да је Миро назначио у њој богињу Земљу. Као и увек када је аутор овај човек, у скулптури има нечега заумног, магичног, из поезије и подсвести преточеног у нашу стварност.

Неолитска разгледница

Ово је живо место, које оповргава предрасуде о музејској досади. Неколико месеци годишње Фондација организује „Ноћи музике“ – па се Мироова дела друже са тоновима. Осим тога Фондација од 2007. Додељује годишњу награду за сликарство која се наравно зове „Жуан Миро“. Добитнику се уручује чек од 70.000 евра, обезбеђује му се изложба са монографијом. То је нека врста унапређивања савременог сликара у ранг витеза фантазије.

На излазу из зграде ћутке нас поздравља бронзани лик за који се на први поглед не може утврдити да ли је мушко или женско. Све док не приметите међуножно ерективно испупчење. Миро га је створио 1970. и назвао Карактер. Његов смисао за хумор је овде проговорио врло директно.

Миро је у свом зрелом стваралачком периоду више времена посветио вајарству. Сматрао је да је сликарство, које му је подарило светску славу, „више конвенционално“ у односу на скулптуре помоћу којих може да се тродимензионално створи „прави фантастичан свет истинских чудовишта“. Ова скулптура према неким тумачењима представља скурилног неолитског бога.

Такве Мироове скулптуре подсећају ме на неке радове Макса Ернста или споменичке скулптуре Богдана Богдановића. То је међународни надреалистички рукопис укорењен у народној уметности и митологији.

Фондација је конципирала актуелну изложбу дуж Мироових опсесивних тема, а то су однос спрам земље, воља за превазилажење конвенционалног сликарства, потреба за анонимношћу, ратно насиље и бег од њега, поезија, тишина и антислика.

Ово преподне у Барселони провели смо на правом месту. Ретко пожелим да се вратим сталним поставкама које сам већ видео. Али бронзаној скулптури која нас прати погледом док одлазимо добацим у себи – видимо се опет.