Бали, острво на коме спавају богови

Овде спавају богови – у зеленилу, водопадима, пириничаним пољима, предивним пешчаним плажама, препуним улицама. Тако верује око 4,2 милиона Балинежана који живе на острву површине око 6000 квадратних километара.

Иако припада Индонезији, земљи са највећим процентом муслимана на свету, на Балију их је само 13 одсто. Више од 80 процената су хинудисти, остало су хришћани и будисти.

Црно и бело, добро и лоше овде су једно. Тако се и моле добрим боговима да их штите, и злим силама да их не дирају. Врховна божанства су Шива, Вишну и Брама и сваки од неколико десетина хиљада храмова, колико их има на Балију, посвећен је њима.

Локално сатновништво, пре него што уђе у главни храм да се моли и прочисти, прво се моли у предводрју. Ту се траже дозвола и благослов за улазак у велики храм и даље активности.

Моле се да буду спасени од гордости, похлепе, зависти...

А купање испод сваке чесме у храму Тирта Емпул представља прочишћење од једног од ових грехова.

Балинежани су изузетно религиозни, свака кућа има своје мало светилиште. Неретко се деашава да туристи уђу у приватан посед мислећи да је у питању неки храм ... и неретко изађу брзином светлости.....

Испред сваке куће или продавнице, сваког јутра приносе се дарови боговима. Корпице пуне слаткиша, кексића, пиринча и миришљавих штапића налазе се буквлано свуда, чак и на плажи.

 При уласку у свако место на Балију или већи храм, прво се пролази кроз аутентичну капију, на тај начин, симболично, све лоше остаје иза и улази се у добру енергију.

А управо та добра енергија је нешто што се осећа у било које доба дана и на било ком месту. Балинежани су веома љубазни и савршено смирени чак и у овом хаосу од саобраћаја. Сирене се не чују, а незгода и несрећа на путевима скоро да нема.

Невоље праве само макаки мајмуни, иако се сматрају светим животињама. Безобразни су, пргави и често агресивни. Мало туку, мало грицкају и много краду од туриста. Нису им омиљене банане већ јабуке, и то оне на телефонима.

Технологија је стигла и до најзабаченијих места као што је село Тенганан.

Једно је од најстаријих села на Балију, али се нажалост не зна тачно када је настало. На несрећу село је потпуно спаљено 1841. године и од тада људи верују да је проклето.

Ипак овде људи и даље има. Док одрасли живе од рукотворина, меда, чајева, млади воле мале екране, али и школу.

Проценат писмености на Балију, као и у остатку Индоенезије, огорман је, око 93 одсто.

Најмлађе занима и традиционални плес. Наративан је, њиме се представљају сегменти из епова Рамајане и Махабхарате и тема је увек борба између добра и зла.

Тако је и у чувеном плесу кечак, коме посебну драж даје извођење уз залазак сунца. А заласци су на Балију нестварни. Око сунца, као око врховног божанства у смирај дана окупе се сви и тада настаје тишина као да се и на тај начин одаје почаст великој сили која чуво ово, како га многи називају „острво богова“.