У Чилеу имате прилику да прошетате Југословенском улицом

Има земаља, градова и људи који вас полако уводе у своје мисли, приче и постојања. Оне траже стрпљење, посвећеност и отвореност. Али, ако им се вратите, и враћате, онда вас награде тајнама које се полако, слој по слој, отварају пред вама са значењима која се мењају, обогаћују и осликавају са сваким новим доласком, све више и дубље, све ближе и смисленије.

Чиле је земља у коју се треба враћати.

Југословенско шеталиште

Валпараисо – „рајска долина“, некада најзначајнија трговачка лука, место у које су многи европски имигранти по први пут ступали на тло Чилеа, познат као „мали Сан Франциско“ и „драгуљ Тихог океана”, седиште је чилеанске морнарице, а од 1990. ту се налази и Скупштина. Mењао се како су се околности мењале.

Отварање Панамског канала значајно је умањило значај града и промет који је имао. Многи људи су почели да га напуштају, а овај процес и даље траје. Али, како то често бива, једни одлазе, други долазе. Новца за обнављање старих зграда је данас све мање. Уместо, санирања оронулих зграда, неке су остављене природи да их обликује, а многе су осликане великим муралима, са различитим мотивама, од цветних, духовитих, пејзажни и са мање или више привлачним ликовима.

Оно што се није мењало и што је привлачило и наставља да привлачи вековима, је невероватна локација са неким од најлепших погледа на Тихи океан. А међу тим дивним погледима издваја се један, који је посебан, и по лепоти али и по имену – Југословенско шеталиште.

Како је добило име, како је опстало, како изгледа?

Током 19. века, као и након светских ратова у 20. веку, имигранти који су долазили са простора Југославије, углавном су били из Хрватске. Занимљиво је да су они који су се доселили у Чиле, имали наглашенију припадност Југославији, него Хрватској.

Садашњи председник Чилеа, Габриел Борић, се изјашњавао као Југословен, а док је био дете живео је на југу земље у граду Пунта Аренас у коме су постојале југословенска школа, југословенски клуб, југословенска улица.

Југословенска влада је 1970. године поклонила граду, скулптуру, београдског скулптора Миодрага Живковића, прослављајући дијаспору у овоме граду у коме је живело највише Хрвата изван Југославије. Деведесетих година прошлога века, уместо „југословенски” обележја су добила ново име „хрватски”.

Ипак, остало је једно, али вредно и прелепо, Paseo Yugoslavo, Југословенско шеталиште. Ово је једно од најпосећенијих места у Валпараису. Табла на којој пише његово име, налази се на великој, лепој, доминантној згради, палати Бабуриза, која је од 1971. добила нову намену – Музеј ликовне уметности.

Пасквал Бабуриза је пореклом из Хрватске и био је успешни бизнисмен. Мало даља налази се зграда која плени својом викторијанском лепотом – Асторека. Франциско Петриновић, бизнисмен пореклом из Хрватске желео је да импресионира своју супругу која је била енглескиња и зато подиже ову палату. Асторека је променила многе власнике и намене да би сада постала бутик хотел.

Два бизнисмена пореклом из Хрватске, на једном од најлепших брда у Валпараису по имену Cerro Alegre, које су насељавали Енглези, подижу две палате које красе Paseo Yugoslavo, Југословенско шеталиште. Задивљујућа истинита прича која није из домена научне фантастике. Прича о идентитету, који је сложенији и суптилнији, дубљи и занимљивији од крвног порекла.

Радничко самоуправљање и „Момци из Чикага“

Занимљиво је да је Југославија и систем самоуправљања оставио видан траг у области економије и политике у Чилеу. У време када хладни рат осваја свет, југословенска алтернатива, покрет нестврстаних и радничког самоуправљања, наилазе на плодно тло у чилеанској левици.

Током Аљендеове владе, министар економије био је чилеанско-југословенски економиста Педро Вушковић. Млади чилеански студенти су добијали визе да студирају у Југославији, а по доласку војне хунте, земља је пружила уточиште многима који су бежали од репресије у Чилеу. Две земље, океанима раздвојене, али онда ипак на неке чудне и чудесне начине блиске.

Председник САД, Ричард Никсон, непосредно по избору Салвадора Аљендеја за председника Чилеа 1970, упозорава да социјалситичка економска алтернатива има шансу да успе. Стога овакав исход треба спречити. Никако се не сме дати идеја другим земљама у региону да следе пример Чилеа.

Војни пуч избио је 11. Септембра 1973. Генерал Пиноче и војна хунта владали су до 11. марта1990. Уместо социјалистичке економске алтернативе, дошли су „момци из Чигага”. У периоду од 1956. до 1964, на основу споразума, потписаног између Универзитета у Чикагу и Католичког Универзитета у Сантјагу, а на иницијативу Министарства спољних послова САД и посредовање Фордове фондације, 26 студената из Чилеа је дошло у Чикаго.

Њихови ментори били су Арнолд Харбергер и Милтон Фридман. Вратили су се у Чиле са знањем како треба ограничити улогу државе на контролу новчане масе, а да остале проблеме треба препустити тржишним законима понуде и тражње (образовање, здравство, пензионо осигурање итд). „Момци из Чикага“ били су окосница Пиночеове неолибералне економске политике током 17 година владавине.

Чиле је често узиман за пример земље која је остварила значајан економски раст упркос војној диктатури. Занимљиво је како се економски успех Чилеа, „економско чудо”, у последњих десетак година преиспитује – шта је било, да ли је било, по којој цени је било. Многе чињенице које се посматрају у протоку времена на занимљив начин мењају облик, значење и смисао.

У „Пројекту Чиле”, „Момци из Чигага”, изгледа да су заборавили само на једну чињиницу – Чилеанце. Основе функционисања привреде и друштва се до данас, заснивају на Уставу који је усвојен за време Пиночеа. Стога не чуде подаци да је земља на другом месту међу најразвијенијим земљама (ОЕСР), по нејаднакости расподеле прихода, а да резултати нису много бољи ни у перцепцији о неједнаким могућностима међу различитим групама становништва.

Чињеница је и данас, да је Чиле најразвијенија земља у Јужној Америци. Подаци су подаци, приоритети су приоритети, системи вредности су системи вредности. Потребно је само да се подсетимо шта нам је најважније.

Наставиће се...