Апотекар Леверкус и његов град

Леверкузен није место које туристичке агенције рекламирају као дестинацију коју морате да посетите. Мене тамо гурка радозналост, можда и склоност ставу да шансу заслужују и маргиналци – како људи тако и градови.

Не идем тамо први пут. Када је град Келн одлучио да измести аутобуску станицу ван градског подручја, онда ју је пласирао на два места – код келнско-бонског аеродрома и код железничке станице у Леверкузену.

Понекад сам, живећи у Келну, полазио аутобусом из Леверкузена за Берлин, Минхен или Хамбург. И то је све што сам запамтио: неугледна станица, мирис донера из оближње радње, бетонска архитектура унаоколо и неколико аутобуских перона.

Јутрос март показује своје најлепше лице, временска прогноза предвиђа обиље сунца, а ја улазим у локални воз за Леверкузен. Психолошки се спремам као за озбиљно путовање, мада ће оно трајати свега двадесетак минута. Излазим на станицу и примећујем да напредак није заобишао ни овај град. Аутобуски перони су добили надстрешнице.

Бог као тврђава

Упутим се у центар. Најпре наилазим на цркву од црвене опеке, неоготички усмерену ка небу. Изнад улаза је златним словима написано: „Чврста тврђава је мој Бог“. Црква је евангелистичка.

У католичком Порајњу овакве цркве на посебан наћин изражавају мањинску, протестантску самосвест. Градња је почела пре тачно 120 година, трајала је две године. Црква је тешко оштећена у савезничком бомбардовању током Другог светског рата. Обновљена је и изнутра модернизована.

Сада се мом погледу показује као да је јуче саграђена. Цигла је за зграде попут ботокса за лице – грађевине са оваквом спољашношћу као да не старе.

Пешачка зона је данас посебно пуста. Сунчани недељни дан у фебруару многе је измамио на реку. Али громогласно одобравање, које је грунуло из кафане негде иза ћошка, подсетило ме да је данас на реду фудбалски дерби. Леверкузен гостује у Келну.

И док су фудбалери Бајера убедљиво први на табели, Келн ће се ове године борити за опстанак у првој лиги. Бука из кафане ми говори да се на стадиону у келнској четврти Мингерсдорф, петнаестак километара одавде, утакмица одвија на задовољство Леверкузенових фанова.

Почетком 20. века 170 радника у погонима „Бајера“ замолили су руководство фирме да помогне у оснивању спортског друштва предузећа. То је наишло на одобравање. Три године после оснивања спортског друштва, у кафани „Висдорфер хоф“ основана је и фудбалска секција спортског друштва. Тада је одлучено да боје клуба буду црна и црвена.

Фудбалери су се пласирали у тадашњу немачку другу лигу 1936. Тада су играчи први пут на дресу носили амблем концерна „Бајер“ – Бајеров крст. Од краја седамдесетих Леверкузен је прволигаш, освајач купа УЕФА, финалиста купа шампиона, у домаћем првенству често други иза минхенског Бајерна, што му је донело подругљив назив Вицекузен. Изгледа да ће се то ове године променити.

Црква са индустријским дизајном

У самом центру Леверкузена, заправо његове историјске четврти Висдорфа, пада у очи велики звоник Цркве Срца Исусова. Док су евангелистички духовници говорили о Богу као тврђави, католички верници су саградили истинску тврђаву. Црква је подигнута 1929, а звоник је довршен следеће године.

Пошто је Леверкузен настао као стално растуће предузеће хемијске бранше, црква се унутрашњом и спољном сличношћу са фабричком халом свесно уклопила у околину.

Пешачка зона би могла да буде било где, типске радње и уредно поплочане улице. Корачам према западу, према реци. Изглед улица се мења. Понеки блок зграда потиче из епохе пре Првог светског рата. Нама се данас та градња чини хуманијом и естетски прикладнијом.

Уочавам пекару „Балкан“. У једној од споредних улица видео сам и ресторан „Загреб“. У пролазу често до ушију допре понека наша реч. Пре неколико деценија у радничким градовима су живели углавном гастарбајтери прве генерације. Сада су то млађи људи који иду стопама дедова.

Идиличан део Леверкузена наслоњен је на обалу Рајне. Ту се види шта би ово место било да га је „Бајер“ заобишао – симпатична, поспана варош, угодна за недељне шетње.

Када човек изађе на саму обалу, на југу се испрсе огромна постројења „Хемијског парка“. Цеви пречника аутобуса, џиновски казани и вентили. Као да је неко обичну лабораторију увећао до надљудских размера. Како је све ово настало?

Апотекарoв град

Карл Леверкус је напунио 18 година 1822. када је Наполеонов сан о француској Рајни већ био одсањан. Порајње је неповратно ушло у гравитациону орбиту Пруске.

Младић рођен у том немачком крају одлучио је да студира у Марбургу, потом је у Триру добио посао као апотекарски помоћник. То је била добра прилика да изучи апотекарски занат. У Триру се налазила најстарија апотека свих немачких земаља.

Потом одлази у Париз, уписује на Сорбони хемију. У Берлину је стекао диплому апотекара, а у Гисену одбранио докторску дисертацију о хемији сребра. У родној вароши Вермелскирхену основао је фабрику боје.

Потом је фабрички комплекс изместио у рајнско село Висдорф, надомак Келна, и дао му назив Леверкузен – тако се звало сеоско газдинство са којег потичу његови.

Леверкус је био узоран послодавац, градио је станове за раднике, основао фабрички хор и ватрогасно друштво.

Након његове смрти 1891. синови су делове фабрике продали фабриканту Фридриху Бајеру из Вупертала. Тако су се у претпрошлом веку први пут укрстила имена Бајер и Леверкузен. Тек 1912. фирма „Бајер“ премешта своје седиште у Висдорф на Рајни.

То насеље је у хроникама постојало 800 година, више пута га је Рајна плавила, приморавајући људе да граде даље од реке. Али долазак Леверкуса, па Бајера у ово насеље биће онај миг судбине који обична места претвара у историјски значајне тачке на мапи.

Размишљам о градовима који нису ни сањали своју будућу моћ, о чистом случају који се накнадно у прошлост учитава као судбина. А место за такво размишљање је идеално. Видиковац на пешачком мосту изнад променаде.

Присаједињењем околних насеља и растом фабричких димњака настајао је озбиљан град. У част апотекара Леверкуса који је први подигао фабрику боје и радничко насеље, званично је 1930. назван Леверкузен.

Град ће током 20. века постати све моћнији и гутаће околне вароши да би нарастао до данашњих 165.000 душа.

Вилхелм Вестекер, човек који је својевремено као писац и новинар десничарио заједно са нацистима, после рата је написао књигу Поновно рођење немачких градова. У њој је Леверкузен означен као „куриозитет“, као „град без прошлости“. То и јесте и није тачно.

Леверкузен на почетку није био баш омиљена дестинација. Радници који су долазили трбухом за крухом смислили су песму која говори понешто о давним пионирским данима града. На немачком то звучи овако: Kann man einen nicht verknusen,/ Schickt man ihn nach Leverkusen./ Dort an diesem End der Welt / Ist man ewig kaltgestellt.

За ову прилику сам препевао ову радничку умотворину:

Ко ти баш није по вољи
у Левркузен га пошаљи.
Тамо, на том крају света,
више ником да не смета.

Стража на Рајни

Када се изађе на променаду уз Рајну, Леверкузен се претвара у идиличну варош. Лепо уређен насип и парк, видиковац са којег се могу видети фабрике угнеждене на дебелом луку Рајне. За сунчаних дана је свакако добро задесити се на оваквом месту.

Пешачим обалом и још издалека видим грађевину на обали на чијем боку читам: Wacht am Rhein. То је назив патриотске песме коју је написао Макс Шнекенбургер давне 1840. Тада је Француска поново почела да сања наполеонске снове о изласку на Рајну, као на „природну границу“. То се младом Максу није допало, па је написао песму Стража на Рајни. У њој је пуно националног патоса, заклињања да ће Рајна остати немачка река: „На Рајну, на Рајну, на немачку реку…“ одзвања у рефрену.

Не треба да чуди што је песма с временом постала популарна као незванична национална химна, нарочито у царској Немачкој, или за време Првог светског рата.

Срећом, ова „Стража на Рајни” није музеј немачког патриотизма већ ресторан са фантастичном терасом.

Ту сам провео скоро два сата. Сунце се нахерило према западу, претварајући рајнско сребро у бакар. Најбољи немачки изуми нису ни познати аутомобилски мотори, ни сами аутомобили већ пивске баште. Ово је једна од оних које су на таквом месту да је стално гужва. Уверен сам да и у рају постоје пивске баште. И у Еденском врту велике реке споро теку док изнад њих лебди ведар људски жамор.

Одлучио сам да прођем кроз Нојландпарк, лепо уређено подручје између ауто-пута и луксузног насеља грађеног за „Бајерову“ средњу класу.

Иза парка се издигла печурка водоторња, изграђеног 1978. Он је овдашњим људима толико прирастао за срце да га помињу чак и у химни навијача фудбалског клуба Леверкузен.

На крају парка протиче река Дин – брза и омања. То је граница је иза које иза насипа брује возила на ауто-путу. Поред саме реке полукружно је направљено шеталиште.

Овим правцем сам се упутио ка железничкој станици. Када сам стигао на перон, на његовом крају је у сумраку засветлео огроман круг са уписаним вертикалном и хоризонталном речи BAYER. Сетим се да је оснивач фирме у 19. веку уместо слова А иза Б имао у презимену Е.

Али је одлучио да промени начин писања – изговор је исти – зато што се тада у Берлину појавио један његов презимењак који је био на гласу као преварант. Иначе, Бајер је презиме које потиче из лужичког краја и на тамошњем дијалекту значи – приповедач.

Опраштам се од Леверкузена и од највеће светлосне рекламе Европе – Бајеровог крста. То је онај круг на кутији аспирина за којом широм света сваког јутра посегну мамурни људи.

Немам пуно времена да средим утиске. На келнској станици Дојц излазим после петнаестак минута. У потходнику наилазим на кордон полиције и гомилу навијача Келна. Изгубили су на свом стадиону од Леверкузена. На лицима иначе питомих Рајнлађана тешка зловоља. Добро је да не знају одакле стижем.