Највећи брод на једра у Индијском океану – на Мусафир је добродошао свако ко поштује вољу ветра

Док полагано залази сунце, попео сам се на кров великог брода насуканог у песку и већ приспео у сан. И то у сан Италијана Паола Рода! Упознао сам га у градићу Килифи. Имао је солидну браду, стално је био разголићен, откривајући изразито јаке мишиће.

Подсећао ме је час на босанског дрвосечу, час на сомалијског пирата. Овај италијански дрвосеча-гусар стигао је у Африку из градића Анцио, шездесет километара јужно од Рима. По легенди, основао га је Антеј, син Одисеја и Кирке, па је управо по Одисеју Паоло наденуо име крстарењима бродом који је направио, а на чијем крову сам се и ја нашао, спреман да уживам у шуму мора и месечини, међу пивопијама и лепотицама са разних меридијана.

„Када сам био у Јужној Африци, пријатељ ме је позвао у шетњу до Кеније!“, прича Паоло Род, као да се подразумева да се „шетња“ од 5.000 километара не може одбити.

Кад проповедаш слободу, важно је да се крећеш

„Кренули смо заједно, од места до места, а мотив нам је био да свуда куда прођемо промовишемо мир, слободу и јединство свих људи на планети. Упознавали смо људе, држали говоре, дружили се и са обичним светом и са њиховим старешинама по забитим селима, шумама и горама. Желели смо да створимо нову идеју заједништва, пројекат који ће повезати и надахнути људе.

Упознавање је најкорисније за разбијање страха људи од људи, а са страхом падају у воду и предрасуде. Пет месеци смо тако путовали. Проповедали смо слободу, а важан део слободе је кретање."

Убрзо сам схватио да сам лицемер, присећа се Паоло, схватио сам да је неморално да ја, са пасошем Европске уније, говорим Африканцима о слободи кретања.

„Онда сам спалио свој пасош! У знак огорчења протеста против наметнутих граница, против наопаких правила по којима смо натерани да живимо. Није било лако наставити путовање. Замисли кад дођем код граничара и кажем им: ‘Ја немам пасош, ја сам против пасоша и против граница, против целе те будалаштине којом сте испарцелисали јединствену и недељиву Земљу! Ја сам за слободу људи и народа, и зато пешачим по Африци, и зато вас молим да ме пустите!ʼ" 

Изгледа да је био убедљив јер му се, како каже, више пута догодило да чак и најтврђа срца омекшају, зато што у дубини душе знају да су границе као затворске решетке преко Планете.

Мусафир – доказ да је границе могуће обрисати

„Испод строгих униформи промаљала би се људска душа: било је чудесно видети како наш рад утиче на људе, додирује им срца. Пуштали су ме да прођем. Све док ме у Зимбабвеу нису ставили у тамницу, а затим депортовали у родну Италију. Тада сам решио да се окренем мору јер барем на океану нема физичких граница. Сви смо ми као деца маштали да будемо гусари, а ја сам решио да свој гусарски сан остварим! Брод Мусафир, на чијем крову лежиш, то је наставак моје шетње, то је усклик миру, слободи, једнакости, доказ да сваки сан може да се оствари", прича усхићени Паоло.

У једном даху, наставља о путевима који су се отварали до остварења његовог сна:

„Да бих остварио свој сан, морао сам да зарадим новац. Отишао сам у Аустралију да радим као рибар. Тамо сам највише уштедео, али и научио како да живим на отвореном мору. Онда сам дошао у Кенију и два месеца се распитивао ко би могао да ми помогне да направим брод из својих снова."

Новца није било довољно, па је поново отишао у Аустралију да заради још мало. Како је оживљавао своју идеју, упознао је много људи сањара, путника којима се та замисао допала. Потрошио је све што је имао, и није му било жао јер „снови су увек вреднији од ма којег опипљивог добра овог света“, каже.

„Било би ми жао да нисмо остварили сан, али јесмо јер су ускоро почеле да стижу и донације...“

„Мусафир“, име које је дао броду, на арапском значи путник, намерник, странац, гост. А сваки део овог „мусафира“ направљен је ручно у Кенији.

Идеја једног човека сада је пројекат читаве заједнице путника, која се стално мења: свакодневно неко долази да плови и да на броду живи, а неко други одлази. Пројекат се развио групним залагањем волонтера и путника, који су улагали свој рад, време, средства и сакупљали новац преко интернета за изградњу овог симбола слободе и јединства, одрживог живота у складу са природом.

Правила заједнице – услов за брод

Када сам решио да се придружим необичним морепловцима на крову, брод још није био завршен. Свако је добродошао на Мусафир уколико се придржава правила заједнице. То је највећи брод на једра који плови Индијским океаном, уопште нема моторе, а путовати у сагласју с ветром за Паола значи животни избор – путовање у складу са природом.

„Довољно смо следили вољу човека, треба следити вољу ветра“, каже ми Паоло.

Када је брод 2014. године поринут у море, неколико стотина мештана га је одвукло ка океану, а више од осамсто људи је направило велику журку да то прослави.

„Када је брод запловио, није имао тоалет, није било ничега на палуби... То и није био брод, већ само оклоп, а није било чак ни доброг ветра, па смо за три дана превалили веома мало растојање“, вајка се Паоло и сведочи како није лако остварити сан о градњи. Једино се рушилачке намере могу преко ноћи претворити у стварност.

У Кенију стигли „милионери“ да направе брод

„Било је то тешко време. У селу у којем смо градили брод били смо једини странци. Како су сви знали да правимо највећи брод у Кенији, мислили су да смо милионери."

Много је људи гледало да их искористи, памти Паоло, а брод су више пута и пљачкали, нестајали су им материјал и опрема.

„Ја сам у Кенију дошао отвореног срца, али то отворено срце била је моја највећа слабост. Наилазили су тренуци када је мало недостајало да одустанем, да ме сурова стварност и некоректно понашање других људи скрше. Нисам имао искуства, нисам професионалац, нисам богат, ја сам само обичан италијански рибар са сном о заједници путника што крстари светом и проповеда мир, слободу, једнакост, успут помажући заједницама на које наилази, надахњујући и друге и себе", наставља своју причу.

Пре него што је почео да гради брод, две године је путовао по Африци, али је једно путовати, а друго негде живети и радити.

„Брод не би настао да није било заједничког рада многих, а највише помоћи сам добио у Килифију, зато је брод овде и нашао своју сталну луку“, прича Паоло.

Питам га, радознао, који су му проблеми задавали највише главобоље.

„Не можеш ни да замислиш колико је тешко да сâм направиш брод! Моторима смо обилазили околна села и шуме, за сваки део брода тражили подесно стабло. Када, рецимо, угледам дрво које би нам баш одговарало, онда морам да пронађем његовог власника и да се са њиме договорим, а затим да доведем људе да то стабло посеку и одвуку до брода. Тек потом креће обрада дрвета. Није чудо што је изградња трајала три године. Мештани су нас доживели као усидрени банкомат, као златни рудник на који треба свом силом навалити јер може сваког тренутка да пресахне. Било је то ужасно време", прича Паоло.

Рецимо, присећа се, да би неко обавио одређени посао, платио би му депозит у висини половине договорене цене. И тај побегне са парама. Онда га Паоло Род тражи по родбини, одлази му код мајке и оца, браће и сестара, обилази му целу фамилију... Догађало се да на једвите јаде радник обави посао – али годину дана пошто су му платили више од половине договорене цене!

„А ако не платимо унапред, радници немају од чега да купе материјал. Тај стрес и малтретирање били су најскупљи у целом процесу. Тиме је, заправо, плаћена изградња брода!", каже Паоло Род и наставља своју причу.

„Док смо радили, око брода се окупљало много људи који су од нас тражили разне услуге или просили. Рецимо, дође сиромашна жена и моли да јој дамо паре за лечење њене сестре од рака. Наравно, сви ми желимо да помогнемо, и можемо да помогнемо двема-трима особама, али не можемо да помогнемо свим људима у једном граду или у једној држави, пошто се у једном тренутку чинило као да ће цела Кенија да нас походи са захтевима за помоћ! А ја сам само рибар и сањар, немам довољно ни да остварим сан за који живим."

Ако те доживе као богатијег, моћнијег, људи крену да се поигравају твојим осећањима, знају како да те емотивно уцене, каже Паоло.

„Тешко је то ако ниси тврда срца. Посебно је непријатан недостатак захвалности: они подразумевају да смо ми који имамо више дужни да им помажемо, нарочито зато што су Европљани били колонизатори, као да сам ја лично у томе учествовао! Раније сам био навикао да штедим и да разумно управљам финансијама. Но душа ми је у међувремену омекшала, много лакше трошим новац, и знам: вратиће се паре, као што су и отишле, вратиће се добра дела, ако их је било...“

Од тада је прошло много година. Весела путничка заједница сада је стално настањена на броду, а у време короне почели су и да издају кабине не би ли покрили трошкове пројекта.

Ако си на броду - онда си члан посаде

Пре пандемије организовали су једно епско путовање из Кеније до Танзаније и Мозамбика, а имају намеру да се запуте, преко Сејшела, Малдива и Шри Ланке, све до Индонезије.

Да би се ту живело и са њима путовало, уколико ниси привремени гост који плаћа свега два-три ноћења, постоје јасна правила: нико није повлашћен – ако си на броду, онда си и члан посаде и добијаш задужења за одржавање брода и бригу о заједници. Добродошли су сви људи, без обзира на године, боју коже или вероисповест.

Брод „Мусафир“ је и покретна уметничка платформа: где год се појави, захваљујући ангажовању његових путника-уметника, одржавају се филмски фестивали, снимају се документарци у сарадњи са локалним заједницама, морнари држе предавања о различитим културама у школама, сакупљају средства за хуманитарне акције, а некада и сами помажу у градњи, рецимо, фудбалских терена или школа.

Идеја има напретек јер се сваког дана на броду одржавају састанци свих морнара, нарочито када брод плови. Тада они усредсређено размењују идеје, осмишљавају пројекте, а увек је ту барем неколико врсних уметника… Али далеко од тога да је пловидба бродом без мотора са десетинама људи једноставна.

Ово није годишњи одмор – ко се не уклопи, мора да оде

„На наше најдуже путовање, до крајњег југа Танзаније, кренуло је тридесет пет људи, а на дестинацију је стигло двадесет осам. Остале смо бацили у море“, каже шеретски Паоло. Како у свакој шали има истине, тако је јасно да је чак седморо људи морало да напусти брод, углавном зато што се нису добро уклопили у заједницу или им је путовање било одвећ напорно.

„Пре него што некога пустимо на брод, увек упозоравамо намернике да овде не долазе на годишњи одмор, да пловимо без мотора, да сви морамо да радимо и да је добробит заједнице увек испред добробити појединца. Али увек се нађе неко ко по цео дан само пуши и ужива, док неко други ринта. Некада људи просто не знају шта да раде са својим животом, па дођу код нас.

Мусафир је безбедна средина, где вас нико неће нападати или исмевати, нити ограничавати. Некима је било важно да осете да су део пројекта, односно заједнице, иако им заиста ничим нису доприносили. Покушавао сам увек да избегнем конфликте, да их пустим да живе како год желе. Али догађало се да, рецимо, неко у седам ујутру пусти прегласну техно музику, а онда неко други викне: ʼПрекини са тим, не могу то више да слушам!ʼ Нарочито после месец дана на броду, људима се живци истање због суживота са разноразним сапутницима и због тешких услова на мору. Некад се посвађају, урлају једни на друге, а онда се стишају, све то прође и путовање наставимо мирно и у слози.

Мој сан је да живим гусарским животом, али други су имали другачије циљеве. Неки су предлагали да оснујемо удружење грађана, да постанемо институција, да лакше сакупљамо средства. На групним састанцима увек волим да се свачији глас чује, али пазим да се пројекат ипак не одроди од почетне визије. Јер, ако оде у неком другом правцу, онда ћу изгубити вољу да наставим да се њиме бавим. Уосталом, своје ја не смем да изневерим ни зато што се још није појавио наследник довољно харизматичан и вредан, који би могао даље да води пројекат без мене.“

Брод само повремено плови океаном, али је стално активан као изванредно дело заједнице, котве су спуштене у песак, одмах испод хотела Рођаци издалека. Као рођак издалека, и ја сам био позван на једну од бродских журки. Спустили су климаве мердевине од бродских ужади да се гости уз њих пењу, што није нимало лако пошто је брод на сувом и добро накривљен, па су потребни прилична снага и осећај равнотеже да би се и на ту малу висину попело. Испред прамца запаљена је ватра на којој се пржио свеж улов. Зграбих домаће кенијско пиво и једну рибу и упутих се на кров да, уз музику и игру, са висине посматрам залазак сунца.

Као и у кући – увек има посла

„Мој сан је да пловимо далеко, преко океана. То ће се пре или касније догодити. Пут за Индонезију је отказан јер су све успутне земље због короне биле потпуно затворене за странце. Тренутно на броду живи четворо људи и две мачке. На броду, као и у кући, увек има посла, увек може нешто да се доради, побољша. Иначе, недавно сам путовао по Србији. Мотором сам се упутио од Италије до Истанбула и одушевио се вашим гостопримством, љубазношћу. Србија – то је поезија на улицама! Фантастична вам је земља ван великих градова. Трактори и цвеће, добри људи – било је то путовање које ћу памтити. Као што знаш и сам, свако путовање је отискивање у непознато, сусрет са сопством, и драго ми је да сам имао прилике да себе упознајем и у твојој дивној Србији.

А што се тиче брода – он је пре свега доказ да можеш да оствариш своје снове. Ми као заједница сваког мотивишемо да уради оно што мисли да је потребно и добро. Много људи је отишло са Мусафира охрабрено да испуни оно о чему машта, и многи су у томе успели. Прошло је овуда на хиљаде људи, свима је овде било добро, некоме је искуство на броду променило живот, некоме је остало само лепо сећање. Ето видиш, чак је и тебе, после неколико година, ово искуство надахнуло да напишеш причу. Сада је тај брод, заправо, отелотворени сан, и инспирација“, завршава своју исповест Паоло.