На граници Турске и Грчке, Азије и Европе неодољива варошица Чешме

Седимо на столицама од пуног дрвета. Поређане су по бродском поду у редове који терасасто завршавају испод палми. Као да смо на палуби. Испред нас су дрвени стубови и конопци. Лево светлуца лука, десно градско шеталиште. Сунце је додуше зашло, али наранџасти одсјај се још дуго гаси изнад црне линије острва наспрам залива.

Одмах изнад главног трга, иза почетка морске променаде, градске власти су уредиле место на којем грађанство и туристи могу да заседну и разговарају. Ту додуше постоји један кафе, али пиће доносиш сам, што значи да те нико не присиљава да нешто попијеш. Ретко се на Средоземљу може видети тако ексклузивна локација уређена за обичне људе.

Варош се зове Чешме. У њој препознајемо нашу реч увезену са Оријента – чесма. А црни масив наспрам залива који се све више стапа са ноћним небом јесте грчко острво Хиос.

Турска и Грчка, Азија и Европа, овде су толико близу, да тих седам километара, колико их дели, на карти заправо можемо видети као нежни додир, као пољубац. Историја ова два копна је мучна и крвава, али камен и море су према свему томе вечерас равнодушни. Тврђава и чаршија, лука и светла што се огледају у њој наумили су да омађијају сваког ко ту седне и препусти се овој ноћи.

Долазак

Чешме су хвалили Турци које сам упознао у Немачкој, као и ретки људи из Србије и Босне који су тамо већ били. Из Београда је отворена редовна авионска линија за Измир. Одлука је онда лако пала. Измирски аеродром је на светском нивоу, никада нисмо брже добили кофере. Уз помоћ једне платформе на интернету наручили смо такси уз одличан попуст. Вожња за три особе кошта 50 евра – од аеродрома до пансиона у Чешмеу, а то је преко 80 километара.

Ускоро смо се обрели у поприлично луксузном комбију. Са ауто-пута је тешко закључити којом земљом пролазимо. Судећи по растињу могло је то бити било које медитеранско приморје – чемпреси, палме, камен, зимзелено жбуње. Тек необичан кров од плаве керамике на једном минарету у сеоцету поред мора, говори нам да смо у Турској.

Након искључења с ауто-пута таксиста нас вози лавиринтом сокака, једва се мимоилазећи са мопедима и пешацима. И већ смо у дворишту пансиона. Са једне стране бамбус. Са две стране нар. И палме. У том ћемо дворишту десетак дана уживати у раскошном турском доручку, који се не да описати – ваља га пробати.

Већ је било поподне када смо се дали у истраживање староградског језгра. Адресе су овде једноставне. Сокак број 2008 у махали Исмет Инону. Тако гласи адреса смештаја. Сви сокаци су нумерисани и означени видљивим таблама. Једини изузетак је Булевар Ататурк, који је заправо кичма пешачке зоне.

Упутили смо се тамо и већ после неколико корака имали смо осећај да смо у неком живом грчком месту које је окићено мноштвом турских застава и заставица. Мирисало је на роштиљ, на печени кукуруз, све се то мешало са мирисом мора који је ветар доносио са краја улице.

Људи су седели пред радњама и бутицима и разговарали. Бербернице нису биле тек радње за улепшавање већ и прави дебатни салони. У самим радњама зујали су клима уређаји, али мало који власник је време проводио унутра. Улица је била дневна соба, позориште и шеталиште.

У десетак дана ту смо виђали музичаре, политичаре који агитују, просјаке и господу. У прву суботу је кроз улицу продефиловала радосна поворка уз оријентални ритам бубња и кларинет који је звучао као некад зурле. На челу поворке је била породица. Отац је за узде водио окићеног коња, а јахао га је његов наследник, дечак у традиционалној ношњи.

Пошто се повеће друштво, судећи по звуку, зауставило негде у дубини чаршије, расположено за колце на сокаку, претпоставио сам да се ради о сунећењу дечака, јер сам сличне светковине виђао у Босни.

Угасла радосна светлост

Усред главне улице помаља се једна од најимпозантнијих грађевина у вароши – Црква Светог Харалампија, давнашњег епископа малоазијске Магнезије.

У 19. веку цркву је подигло тада већинско грчко становништво. После грчко-турског рата двадесетих година прошлог века Грци су морали да оду. Црква сведочи о узалудној нади једне хришћанске заједнице. Сада се у цркви приређују продајне изложбе.

Док излазим из ове грађевине, као да ми поветарац додирне образ. Или је то старац Харалампије, којем је било 113 година када се у трећем веку жртвовао Христа ради, а пре тога преобратио чак и ћерку римског цара, намерио да ми нешто дошапне. Тешко је разабрати речи кроз време које нас дели.

Пошто је од протеривања Грка прошло више од сто година, вероватно више нема живе деце крштене у овој цркви. Можда унуци те деце негде у Грчкој или у белом свету причају приче о једној обали, једном граду и једној цркви у којој су њихови преци били код куће. Име Харлампије има своје значење – радосна светлост.

Али и садашњи становници Чешмеа причају сличне приче. Остало је забележено да су после балканских ратова овамо дошли и црногорски муслимани. Десетак година касније, када су Грчка и Турска договориле „размену становништва“ уследиле су колоне избеглица из епирске Македоније, са Крита и других острва. Нека од ових старица које седе у авлијама можда би могла да исприча причу своје мајке која је сигурно певала тужне епирске или црногорске песме о изгубљеном завичају.

Тако ме, неприпремљеног, спопала меланхолија источног Средоземља, усред летњег живота који врца мирисима, укусима, голом кожом. Лек је добра вечера уз турско пиво чији укус дуго нисам осетио.

Када се човек нађе на главном тргу на крају главне улице, десно је морска променада, лево пристаниште за јахте са скупим ресторанима и бутицима. Али неколико корака од трга налази се тврђава која се својим зидинама и кулама пење уз брег.

Она сведочи о стратешкој важности овог места за султанове амбиције на Средоземљу. Мада су је најпре подигли Ђеновљани, османски господари су је од 16. века проширили и уденули у њу камену џамију. У историјске уџбенике Чешме улази више пута у 19. веку. Одавде полазе султанове трупе да покоре побуњено острво Хиос – у масакру је страдало на десетине хиљада Грка, њих 45.000 је продато у робље.

Јула 1770. у овим водама одиграла се значајна морска битка између флоте царске Русије и османске флоте. Османлије су претрпеле тежак пораз.

Руска царица Катарина хтела је да овековечи славу руског оружја па је уметнику Јакобу Филипу Хакерту поверила израду историјске слике. Хакерт је био поласкан царичином наруџбином али је имао проблем – никада није видео ни Чешме ни битку. У Италији, где је живео, нашли су му се руски ратни бродови који су се ту затекли. У правом ватромету од паљбе потопили су расходовану турску галију. Уметнику је то било довољно. Царица је била задовољна сликом.

Али поставило се питање аутентичности. Данас знамо да нас многе историјске уметничке слике заваравају – оне не осликавају догађај, већ идеју догађаја која се наметнула после њега. Ваља рећи да су Руси у част те победе назвали једно козачко насеље источно од Урала – Чесма.

Хасан-пашина царска мачка

Турци, природно, памте своју страну приче. У њој јуначку улогу има Хасан-паша, заповедник османске флоте. Он је првом половином 18. века на иранској граници царства као дечак претворен у роба, потом је постао јаничар.

После ратова са Русијом у Алжиру, где је служио, пао је у немилост тамошњег османског управника. Одлази у Шпанију, па у Краљевину Напуљ, где служи у морнарици. Одатле доноси драгоцена искуства европске организације морнарице. Султан Мустафа III му даје заповедништво над једним османским ратним бродом, а после десет година службе он је већ заповедник целе флоте.

У поразу код Чешмеа успео је да извуче своје бродове и посаду, па није пао у немилост, као остали заповедници.

Пред капијом тврђаве у Чешмеу налази се споменик Хасан-паши – он је сахрањен у овој вароши. Поред њега је и кип лава. Кажу да је један од највећих реформатора османске флоте за време службовања у Африци припитомио младунче лава и са собом ту краљевску мачку водио у ратне походе.

Сунце над некрополом

Уколико се човек не боји успона, посета горњем граду се свакако исплати. Већ код капије у бедемима, на прилазу џамији изграђеној унутар утврђења 1508, лепота овог места није више ослоњена на живост туристичке кошнице. То је оријентално-медитерански мир. Камен, четинари, сунце. У мени се буде сећања на Херцеговину од Мостара до Стоца.

Иза бедема, историјски сокак није добио број већ се напросто зове Сокак Кале, улази се у свет горње махале. Лепо реновиране куће, из којих допире обичан разговор и звецкање есцајга. Овде се добро живи. У сеновитим тремовима и пред каменим зидовима, људи до касно у ноћ седе и тихо разговарају. Ту и тамо набасате на понеки кафић или ресторан.

Доле се виде димњаци крузера, смарагдно море, а Хиос као да се преко ноћи приближио турској обали. После десетоминутног лаганог хода наилазимо на градско гробље које окружује Градску џамију. Они који терају мак на конац зову је Мехмет-агина џамија.

Три сокака су поделила гробље на више делова. Седамо на камени зидић. Опет исти осећај као на локалном гробљу на Скијатосу: Као да медитеранска светлост учини мисао о смрти мање горком.

Примећујем да на надгробницима нема традиционалних исламских верских обележја. Име, презиме, година рођења, година смрти. И то на целом гробљу. Изгледа да је Чешме кемалистичка тврђава, као и Измир.

Сетим се да су слике и статуе Кемала Ататурка изразито заступљени на сваком месту – од чајџинице до уласка на плажу. Као лик и име Тита на слободним површинама у покојној Југославији. Партијска централа кемалистичке странке је усред главне улице наспрам популарног кафеа "Mood".

Човек из Чешмеа

Све је то историја последња два века. Али човек се овде населио много раније.

Недалеко од луке је археолошко налазиште које доказује да је на месту данашњег града постојало људско насеље још у раном бронзаном добу, 2.500 година пре нове ере. С временом је оно успоставило везе са Минојцима – прекоморским комшијама.

Насеље је поделило судбину минојске цивилизације – вулканска ерупција на острву Санторини које је удаљено 227 километара изазвала је цунамије. Први од четири цунамија опустошио је овај део обале.

У једној кући пепео и наноси огромног таласа затрпали су човека и пса. Више од три миленијума касније археолози откопавају овај двојац. Од тада је најстарији и најпознатији становник вароши постао „Човек из Чешмеа“. Пас је остао безимен.

У самом пристаништу за јахте и бродиће низ елегантних ресторана и кафеа у складном суживоту са скупим бутицима показују зашто је Чешме нека врста турског Ровиња.

Турски чај или кафа имају углавном познат и цењен укус. Али капућино не спада у врсте кафе које турске кафеџије баш умеју да припремају. Зато је у пристаништу и локал интернационалног ланца „Старбакс“, за оне који воле међународне стандарде.

Једна сирена, као од паучине, засела је на улаз у марину. Иза ње не стоји никаква прича, она је ту да онеобичи призор и можда да нас подсети колико је овдашњи свет близак сновиђењу.

Турски туристи

Сам туристички живот у месту подређен је турским потребама. Ако човек очекује логистику која данас прати скоро сваку медитеранску дестинацију на гласу, онда се овде љуто вара.

Канцеларија намењена комуникацији са туристима налази се на обали у приземљу двоспратне џамије – необична симбиоза профаног и сакралног. Дама иза пулта не говори ни енглески ни немачки ни руски. У помоћ ми прискаче њена познаница која је навратила на кафу. Она ме на течном немачком обавештава да не постоји мапа града са именима улица. Одустао сам од намере да поставим још неко питање.

Иначе, на улици се не чују западни језици, скоро да их нико не говори ни у радњама ни у ресторанима. Не чују се ни иначе гласни Руси. Очито су турски туристи овде огромна већина. Остали имају третман егзотичне мањине. Ако споразумевање рукама и ногама закаже, ту су електронски преводи са паметног телефона. Тако смо се споразумевали са газдарицом десет дана.

Фискални рачуни нису на свим местима стандард – добро старо конобарско блокче је честа појава која буди сећања на прошли век. Бркати возач локалног аутобуса не помишља да нам за наш новац пружи неку карту. Уредно врати кусур и да гас. Међу стотинама програма на телевизији баш ниједног који није на турском.

Све то се овој вароши лако опрости – људи су срдачни, а Чешме се већ после неколико дана увлачи под кожу.

Џем са мастиком

Шта би била Турска без свог кулинарског наслеђа? На полуострву Чешме постоје особености које га издвајају од остатка земље. Најпре, у овим крајевима постоји посебна врста овце, за коју кажу да је настала укрштањем грчке и малоазијске овце. Укус јагњеће чорбе је, наравно, врхунски.

Исто се односи и на јело које Грци зову „кокореци“, а овдашњи Турци „кокореч“ – јагњећа цревца. На више места у граду спремају их на правом жару. Ко их окуси, знаће одмах да спадају у најбоље што се може појести у распону од Балкана до мале Азије.

Не треба потценити ни сендвич „кумру“ који се додуше спрема широм земље, али сами Турци кажу да је најбољи у Чешмеу. Свеж хлеб, суџук, сир, парадајз са роштиља – овдашње сендвичарнице то заиста добро раде.

Ипак, најпознатији производ овог краја – укључујући и грчко острво Хиос – јесте ароматична смола која се добија засецањем дрвета мастике. Ово дрво расте широм Средоземља, али само на Хиосу и полуострву Чешме даје смолу. Кажу да дрво лучи ароматичне сузе, само ако никне на посебној врсти црвенице.

Мастика је и зачин и лек. Када наручите сладолед са мастиком препознаћете посебну арому. Исто се односи и на бели пудинг прожет тим укусом. Најбоља посластичарница у граду је „Румели“. Смештена у главној улици. У каменој унутрашњости, као у лепој пећини, може да се бира више врста кремастих колача са овим зачином. А у зидовима су нише са полицама на којима су разни домаћи џемови – узели смо комбинацију лимуна и мастике као сувенир.

У скоро свим радњама са зида вас посматра Мустафа Кемал Ататурк својим орловским очима, али у оним најбољим, као што је народни ресторан из ланца "Elite life" можете да уживате у некој врсти лоптасте урмашице која се зове „Кемал-паша“. Колач назван по утемељитељу Републике јесте нешто посебно.

Могло би се набрајати јако дуго. Ипак, једно правило при избору ресторана који су на све стране, може да се примени: Што се више труде да изгледају фенси, што су се више одмакли од традиционалне локалне кухиње, то су скупљи. Порције су мање. А јела нису укуснија од оних у радњама у којима једе обичан свет.

Уз то, алкохолни напици – нарочито ракија – изузетно су скупи. Пиво Бомонти које спада у најбоље течности које могу да се скувају од жита кошта између четири и шест евра. Када нађете крчму која нуди пиво за три и по евра, не пропуштајте је.

Нисмо још дошли до плаже. Градска плажа је мала и неугледна. Купали смо се на Илиџи – плажи до које се долази градским превозом. Али она заправо припада чаробној вароши Алачати – а то је из следеће приче.