Амстердам, у теби буди ватре плам?

Када кажеш Амстердам, помислиш на шта? 

Ко год је одрастао у Београду осамдесетих, кроз главу му се моментално проврте Борини стихови, Слађанин хит и храпави глас Едија Гранта "In the city of Amsterdam…"

И ја сам их певушила све време боравећи први пут у "Венецији севера", "граду блуда и порока" али и толерантној кошници препуној људи свих боја, раса и опредељења, најароматичнијих сирева и најегзотичнијих лала.

Град ме је омамио већ првог тренутка када сам из подземног пролаза избила на плато испред прелепог здања железничке станице. Не зато што се мирис џоинта осећао свуда, у уским калдрмисаним улицама, али и на огромним широким трговима у центру града, што ми је било потпуно непојмљиво. 

Омамљивао ме је, не само својим хипнотичним шароликим низовима уских фасада уз речне канале Амстела и Еја, него и својом енергијом, жамором, пулсирањем те шарене масе људи која је шкљоцала апаратима на сваком ћошку, седела у полумрачним кафе шоповима, или боцкала чачкалицама за дегустацију сиреве свих могућих укуса и периода зрења.

У главној улици која спаја железничку станицу и Дам сквер са краљевском палатом, наишла сам на два дуга реда људи. Једни су чекали за чувене, (мени апсолутно прецењене) пржене кромпириће с ногу, са разним сосовима вештачког укуса - најчешћи избор исцрпљених туриста, жељних да утоле глад, али и приштеде по који евро. 

Други су такође стрпљиво стајали да купе улазницу и посете Музеј секса, најстарији такве врсте на свету, са импресивном колекцијом предмета, слика и скулптура који дочаравају историју еротизма кроз векове, разних подручја и култура. 

Где би другде, јер Амстердам је више од свих осталих један баш "секси град".

Можете и само да се шетате каналима његових река, да се дивите величанствености Рембрантове "Ноћне страже" и бројних ремек-дела холандских мајстора у Рајксмузеуму, да зароните у Ван Гогов свет и уживате у широким потезима његове четкице, да засузите над судбином жртава холокауста у кући Ане Франк или да купујете луковице шарених лала на живописној цветној пијаци, али куд год да кренете, ноге ће вас увек вући у тај зачарани кварт црвених неонских светала и тих готово потпуно нагих жена у уским излозима, које, како рече рок песник, "ћуту, пушу, пролазнике гледу", уживајући на неки чудан начин у свом голом егзибиционизму.

Филип, локални водич, не сме да води туристе по Кварту црвених фењера, то је строго забрањено, али ће вас допратити до Старе цркве да сами обиђете круг. У излозима ћете и у по бела дана затећи неку од продавачица љубави, иако тек са првим сумраком Red light district поприма свој прави изглед. Дању је то класичан резиденцијални део дуж једног од речних канала, са црквом, понеким кафићем, продавницом или дечијим вртићем. 

Необично? За Холанђане не. Њима је најнормалније да живе у крају у којем прва комшиница зарађује за живот пружајући сексуалне услуге. Уосталом, није ли то најстарији занат на свету.

За многе је изненађујући податак да је проституција у Холандији званично легализована тек 2000. године. До тада је вековима постојала тако што су власти углавном жмуриле, понекад на једно, а најчешће на оба ока. Упркос увреженом мишљењу, ни марихуана овде није легална. Али се толерише. 

Поседовање до 5г није кажњиво, али полиција може и то да одузме. Диловање је кажњиво, као и куповина од дилера. Чувени кофи шопови смеју да продају и да поседују само до пола килограма. Толеранцијом према мање опасним дрогама, држава је покушала, и углавном успела да се избори са повећаном злоупотребом оних погубних. Градом кружи урбана легенда да је седамдесет-и-неке у само једној згради у порочној четврти Амстердама чак 40 људи умрло од предозирања хероином у само једном дану!

Кварт црвених фењера можда одбројава последње дане, открива ми Филип, јер постоје иницијативе локалних власти да се ова "делатност" измести из центра на шире подручје града.

И он живи ту у крају, у улици морбидног назива - Крвава. Над излозима у тој улици светла су најчешће плава, јер ту сексуалне услуге нуде трансвестити. Име је добила из бизарног разлога. Налази се у близини старе капије града, места где је било и традиционално погубилиште у прошлости, а како је улица са благим падом, њом је највише отицала крв после одсецања глава осуђеника. 

А откуд продавачице љубави баш ту, око Старе цркве, још од њеног подизања у 14. веку?

Зато што су најчешћа клијентела у та давна времена били морепловци, који су после борбе на живот и смрт са немирним морима и океанима, давали себи одушка и тражили задовољство и љубав жена које су, на кратко могле да им их подаре под пригушеном црвеном светлошћу. Побожни, какви су били, ујутро би, пред неизвестан повратак у нову морску авантуру, одмах тражили опрост у Старој цркви. То би им уз, подразумева се, богату новчану надокнаду, свештеници радо давали.

Понекад би опрост плаћали унапред, јер би их сутрадан у цик зоре, пре него што се отвори црква, већ чекала нова опасна пловидба. Право мало "осигурање за грех". Некада су свештеници и плаћали проституткама да буду ту у близини и нуде своје услуге, како би после морнарима опрост папрено наплатили. Била је то "win - win" комбинација, мала лукава коалиција продаваца греха и опроста. 

Током кратког боравка у Амстердаму новинарска радозналост би ме терала да идем тамо буквално сваког дана. Субота увече била је због гужве потпуно неиздржива. Редари су усмеравали људе у само једном правцу, кружно, јер је кретање у супротном смеру било забрањено и практично немогуће, осим ако не желите да ризикујете да завршите у реци.

Било ме је некако стид да гледам у те девојке, махом источноевропских физиономија, које су, попут сваке робе, седеле у својим депресивним, а скупо плаћеним излозима, наизглед ни не трудећи се да намаме муштерије. Као да су се наслађивале самом чињеницом да су у центру пажње. Помислила сам како ме подсећају на неке овдашње естрадне звезде, од многих вероватно и боље певају.

Још занимљивији били су ми ти људи који су поред њих пролазили и који су их или стидљиво посматрали крајичком ока, држећи чврсто за руку своју партнерку, или су се гласно церекали, коментаришући их, углавном у веселим групицама и већ прилично загрејани алкохолом. Било ми је жао тих жена, које су махом гледали као да су циркуске наказе у кавезима, али чинило се да оне за то не маре, дапаче да у томе уживају.

Није ми баш деловало да успевају много и да зараде, ретко ко од силне масе људи би покуцао и питао за цену, а камоли ушао у собичак и навукао за собом завесу. Ни не чуди, јер општа атмосфера је далеко од интимне и еротичне. Ако је неко и имао намеру, не би ме изненадило да га је успут напустила жеља.

Стекла сам утисак да су најбоље у целом том бизнису пролазили власници тих кућа у кварту, јер продавачице љубави своје скромне "канцеларије" од десетак квадрата са креветом и малим купатилом унајмљују и плаћају углавном 40-50 евра на сат. Ретко која собица је у мраку, тако да је рачуница више него очигледна. 

Троје младих Латиноамериканаца одважнији су од других, питају за цену једну од девојака са крупним силиконским грудима и тангом која је више откривала него покривала. Сто евра почетна, рекла је на енглеском са тврдим балканским акцентом.

Мало даље наишли су на једну лепотицу са свог поднебља, која им је уз пословну љубазност зацепила дупло - doscientos!

Ионако им је распитивање било чисто информативне природе.

Кладим се да су и они из Амстердама понели неки сувенир. Магнет или привезак у облику кломпе, лале, џоинта, или мали црвени фењер.

Упркос свој лепоти Рембранта, Халса, Вермера и Ван Гога, многима је управо тај фењер оставио најјачи утисак.