Хидра – отмена дама Саронског архипелага која одбија да измисли точак 

Ако сте сити масовног туризма, аутомобилске гужве, безличних хотелских комплекса који сви личе један на други, дугих организованих плажа са сунцобранима и лежаљкама где трешти музика, а ви газите преко туђих пешкира да бисте ушли у море – зрели сте за Хидру.

Иако је име добила по митолошкој змијоликој немани са девет глава, Хидра је сва питома, заустављена у времену и ушушкана у стрме уске улице и редове сивих и белих камених кућа, разасутих по брдима изнад луке. 

Њена архитектура плени отменошћу италијанских неимара 19. века, који су пројектовали већину вила локалних бораца за слободу и грчку независност од Турске, којих је на Хидри био повелики број.

Острво спада у Саронски архипелаг, иако технички није у Саронском заливу, него североисточно од Пелопонеза. До њега се брзо може доћи из Пиреја хидроглисером. Вожња траје деведесетак минута. Ја сам ишла са северозапада Пелопонеза, живописним историјским путем преко Коринта, древне Микене и Епидауруса, до Порто Хидре, одакле ме је довезао бродић. 

Не чуди што су многи уметници, писци, музичари, сликари, овде пронашли своје уточиште. Један од њих био је и познати канадски песник, кантаутор и писац Леонард Коен.

Ех, да ми се сада, када је квадратни метар на Хидри у просеку од четири до десет хиљада евра, вратити у те шездесете године када је Коен за 1500 долара, које је наследио од баке, купио стару камену кућу, која му је постала други дом и место где је проналазио инспирацију за своје стихове, а после и ноте. 

Овде је срео и велику љубав свог живота, прелепу Норвежанку Маријане Илен, са којом је пуну деценију живео у слободној љубави, пишући песме и одгајајући њеног малог сина из брака са писцем Акселом Јансеном. Као да могу да их видим како седе у локалној таверни испијајући домаће вино, или у старој кући праве ћуфте, стављајући у њих и мало марихуане, коју гаје у башти. 

Њој је посветио свој велики хит, песму So long Marianne, али и дирљиво опроштајно писмо прочитано на њеној сахрани, у јулу 2016. године.

Умро је три месеца касније. 

О њиховој романтичној и страственој љубавној причи ускоро ће се снимити и телевизијска серија.

На Хидру су радо долазили и Хенри Милер, Марија Калас, Софија Лорен, која је ту још педесетих година прошлог века снимала филм Дечак на делфину.

Тај филм, као и Федра из 1960-их са Мелином Меркури, Ралфом Валонеом и Ентонијем Перкинсом, били су разлог што је острво брзо стекло популарност и космополитски карактер и постало одредиште светског џет сета. 

Овде аутомобила нема, што и није баш толико ретко на малим острвима диљем Медитерана. Али оно по чему је Хидра специфична јесте што на њој нема ни мотоцикала, скутера, електричних голф возила, па чак ни бицикала! Једино превозно средство су вам ваше ноге или евентуално магарчићи и коњи, који по потреби превозе или преносе пртљаг туристима до малих пансиона и породичних хотела. 

Овде као да једноставно одбијају да измисле точак! 

У једином већем насељеном месту на острву, које се попут амфитеатра уздиже изнад луке, живи око три хиљаде људи. До организованијих или усамљених плажа иде се пешке, докле можете да добаците, или бродићима који свакодневно превозе туристе. У ово јунско време није их било превише, углавном сам приметила Италијане, Американце и Французе.

Није, нажалост, било времена да одем на неку од удаљенијих, мада не бројних плажа, о којима сам чула похвале, иако, руку на срце, плаже нису главни адут Хидре. 

Задовољила сам се зарањањем у модро плаветнило са поплочаних литица, непосредно уз луку, и нешто даље, уживањем на малој плажи Каминија са црвеним шљунком који ме је мало подсетио на чувену Кокини паралију на Санторинију.

У контрасту са миром и идилом нетакнутог амбијента грчког градића из 19. века једино су биле мегаломанске луксузне суперјахте мултимилионера, начичкане у луци и увалама у околини, које је ова саронска лепотица привукла попут магнета.

Иако је површина острва само шездесетак квадратних километара, на њему има чак триста цркава и шест манастира, који сведоче о побожности локалног становништва. 

Када мало зађете узбрдо у хладовину улица, набасаћете на најстарију и најлепшу апотеку у Грчкој, коју је Евангелос Рафаљà, унук познатог револуционара Димитриоса, основао још 1890. године и која непрекидно ради више од 130 година. 

На Хидру се најчешће долази на викенд излете из Атине, на дан-два, или као „island hopping”, у комбинацији са Спецесом, Поросом и другим саронским острвима.

Ко продужи боравак, тај често и остане, или јој се увек поново враћа. 

Гледам импресивну тамну јахту „Пефтастери” (Звезда падалица), како се угнездила усред луке, потискујући својом широком крмом околне туристичке бродове лево и десно. 

Насупрот ње, група живописних рибарских плаво-белих барки, поносно се љуљашка на таласима, као да јој пркоси. На једној од њих натпис: „Комати тис психис му – Идра му”, Парче душе моје – моја Хидра.

А Хидра то и јесте – острво с душом.