Мала Страна – део Прага, а град за себе

Случај је хтео да смо одсели на Малој Страни, на левој обали Влтаве. Хотел "Kinsky Fountain" на почетку Холечкове улице понудио је све што се од Прага очекује – кваке мутног сјаја, црвене тепихе који упијају звук корака, стилски намештај и помало мрзовољног рецепционара.

Наредних дана ће се испоставити да је доручак одличан. Судећи по језицима на којима су разговарали гости, ту је било Аустријанаца, Италијана, Американаца, Кинеза, чини ми се да сам чуо и шпански, за остало нисам сигуран.

Наспрам хотела, целом дужином Холечкове која води узбрдо, налази се Парк Кински. Његово зеленило на брду крије дрвену гркокатоличку цркву. Али нас чека цела Мала Страна, па би пењање уз парк који је заправо брдо узело превише времена, оставићемо то за други пут.

Чим сиђете неколико корака дуж Холечкове нађете се на Тргу Кински, наспрам Палате правде и фонтане „Пад времена“, одакле главна малостранска улица Ујезд води паралелно са реком. Скрећемо у Улицу Витезну ка Мосту легија. Али га не пређемо, већ сиђемо на леву обалу и одатле му се дивимо.

То је један од лепших у низу лепих прашких мостова. Претходни мост, изграђен 1839. био је лепотан од гвожђа, али му је носивост била недовољна. Непуне две деценије после изградње затворили су га за саобраћај трамваја које су вукли коњи – грађанство би на једној страни силазило, прелазило мост пешице, и укрцавало се у запрежни трамвај који их је чекао на другој страни. Шест деценија после настанка моста, саобраћај на њему је обустављен, и почело се са уклањањем тог и градњом каменог моста.

Нови мост отворио је Франц Јозеф 1901. године. Мост ћесара Франтишка како су га звали Чеси преименован је са оснивањем Чехословачке у Мост легија – добровољачких чешких јединица које су се бориле против Аустроугарске. Од 1941. до 1945. звао се Сметанин мост, од 1960. до 1990. – Мост 1. маја. Поново је преименован с падом комунистичког режима.

Дуж Ђавољег потока

Силазимо степеницама са чела моста на Малој Страни у парк на речном острву Кампа. Оно је настало прокопавањем канала од Карловог моста до Моста легија. Тиме је део обале претворен у речну аду.

Канал Чертовка – Ђавољи поток – спомиње се у списима из 1169. Становници Прага уживају на сунцу, опружени на трави или шетају опијени пролетњом доколицом. На крају парка почиње „Прашка Венеција“ (Pražské Benátky), кварт на каналу који се протеже све до Карловог моста.

Почеци овог насеља су неславни – прве грађевине су подигнуте почетком 16. века, од грађевинског шута након великог пожара у Прашком замку. Најпре се на речно острво населио обичан свет, али од 17. века ту су своје палате почели подизати немачки племићи. Неке од фасада тих кућа очуване су до данас, нарочито дуж Нерудине улице. Оне зраче јединственим шармом у прашком предвечерју.

Мала Страна је заправо град у граду. Историјски је ова обала између замка на брду и Влтаве била самосталан град више од пет векова – до краја 18. века. Владари су под замак населили немачке занатлије и мисионаре. Данашње зграде потичу из времена барока, јер су два пожара уништила готичку основу градског језгра.

Стижемо до трга Кампа испод Карловог моста. Пењемо се на мост и видимо како се он на малостранској обали забија у стомак вароши. Посматрана са Карловог моста, Мала Страна изгледа као предложак за Дизнијеве цртане филмове, у којима уметници имају задатак да цртежом створе атмосферу бајке.

Већа кула је изграђена када и остатак Карловог моста, али је мала кула заправо део Јудитиног моста који је однела разгоропађена Влтава. Остао је један мањи торањ који је спојен са новоизграђеном готичком кулом.

Присећам се да су у Прагу студирали сликари као што су Милан Коњовић или Стојан Аралица, али и многи други, те да је учитељ бројним југословенским уметницима био Влахо Буковац, родом из Цавтата, који је од 1903. био први човек Прашке ликовне академије. Он је иначе своједобно у Београду, Крагујевцу и на Цетињу портретирао Обреновиће, Карађорђевиће и Петровиће.

Наш Праг

Мојој генерацији је ближа Прашка школа филма. Одрастали смо уз филмове Александра Петровића, формативне године су нам незамисливе без филмова Горана Паскаљевића, Срђана Карановића, Горана Марковића, Лордана Зафрановића или Рајка Грлића. Сви су ти људи као студенти корачали овим улицама. Тада Праг није био овако дотеран. Али је увек био свој.

У Мостовској улици примећујем заставу Србије. Амбасада је очито на репрезентативном месту, одмах после капије која води на Карлов мост. Претпостављам да је ту била и југословенска амбасада.

Једног од људи који је оставио велики траг у Прагу познавао сам лично. Весо Ђорем, симпатичан газда сарајевског „Дома писаца“ крајем осамдесетих, имао је радознао дух, живе очи и осмех који плени. Умео је да поставља питања и да слуша. Он је тада од просечне кафане на добром месту створио ултимативну фенси адресу.

Сарајевска ноћ и прашки дан

Једне дуге ноћи крајем осамдесетих, после фајронта, с још два млада сарајевска писца и Весом остао сам до пет ујутро у разговору који није имао ни почетак ни крај. Било је касно пролеће. Свитао је леп дан. Потрошио сам 100 марака – биле су то тада велике паре. И данас мислим да су биле добро уложене – у једну од ноћи коју деценијама обасјава сећање на лепоту дружења.

Тада сам последњи пут видео Весу. Знао сам и да је радећи кетеринг за екипу Емира Кустурице на снимању Андерграунда у Прагу зарадио почетни капитал, па је као емигрант отворио ресторан „Лука Лу“. Од њега је створио култно место у коју се залазили и чешки и југословенски уметници и политичари. Преминуо је у Прагу марта 2021.

Пратећи шине улицом Ујезд нашао сам се пред рестораном, који је по свему носио печат Весе Ђорема, сарајевског угоститеља и културног радника – низ књига наших писаца је преведено на чешки захваљујући баш њему.

У ресторану су нам рекли да можемо да седнемо на сат времена, али да је све после тога резервисано. Сели смо на петнаест минута. Нико није долазио да нас пита хоћемо ли пиће. То ми је пријало. Само је живописни ентеријер као Весино опроштајно писмо блистао у медитеранским бојама. „Лијепо си ти ово одрадио, друже“, промрмљао сам себи у браду. Као да се негде у мени запалила свећа за овог посебног човека. Онда смо се опет обрели на улици Ујезд.

Прашки тротоари

Пошли смо према барокној Цркви Светог Николе. Сетим се да сам на тенди Весиног ресторана видео слоган „Мала Страна – наша страна“. Чини ми се да сам и ја почео да навијам за леву обалу.

Врзмамо се по радњама у којима су сувенири скупљи, али и квалитетнији него иначе. Сетим се да је на другој страни реке у једној продавници сувенира радила Босанка. На питање како је у Прагу, рекла је: „Ето, онако.“ Додала је да су чешке школе и факултети добри, па је задовољна због деце. У Прагу је од 1992. Да, то је вечна прича о нашим ожиљцима.

Овде на Малој Страни зврндају трамваји, тротоари са коцком имају мустре које ме подсећају на Лисабон. Чини ми се да та два града имају сличну енергију, али то не умем доказати ничим, осим мојом унутрашњом резонантном виљушком које зна да радосно затрепери у ритму вибрација неког града.

Време је да потражимо нешто јестиво. Залазимо у један ресторан италијанског типа. Покушавамо да објаснимо како су нам на уму чешке кнедле. Одједном млади конобар проговара српски. Зове се Астрид, Албанац је, одрастао је у Прагу. Објашњава нам како да се домогнемо радње специјализоване за кнедле. Али она је на другој страни реке, а данас смо одлучили да је не прелазимо.

Астрид је недавно био у Сарајеву и Београду. Једина замерка коју је изговорио – у Сарајеву нема у свим локалима пива. Албанцу одраслом у Прагу беспивна зона морала је изгледати као светогрђе.

Манастирска точионица

Сетио сам се препоруке једног немачког познаника – ко се мало одлепи од центра и седне на трамвај број 22, неће се покајати. Уз ту линију која води на брдо поред замка налазе се најмање две добре пивнице.

Трамвајски превоз у Прагу је међу најбољим у Европи. Двадесетдвојка је дошла брзо. Небо се опет натмурило. Нема гужве. Једино ми силазимо код манастира.

Бжевновски манастир су основали бенедиктинци 993. године. Дошли су из Баварске, па не треба да чуди да је према једној повељи папе Иноћентија IV. из 13. века у манастиру већ постојала пивница. Следствено томе, ради се о најстаријој пивници на чешком тлу.

Седим у манастирској точионици, „Клаштерни шенк“, ресторану при пивници. Дивим се боји пива, пени која подсећа на ону која нас је као децу прекривала у кади. Буткица стиже на сто реш печена. Нема пуно гостију. Просторија је светла, пространа, рустикална.

Некада су овде биле манастирске штале. Ново време је донело потпуну модернизацију манастира. На његовом имању су ова точионица, продавница пића и хотел. Одличне прашке пивске кафане избледеле су пред овим дијамантом међу пивницама. Док ми манастирски напитак клизи низ грло, осећам лакоћу створену у више од седам векова усавршавања уметности прављења пива.

И рачун је био изненађење. Сума коју смо платили је за трећину мања него доле, у граду. Захваљујем се и монасима и Светој великомученици Марини Антиохијској, којој је посвећена лепа барокна црква у дворишту. Она је за Немце Магдалена, а за Чехе – Маркета. Како год, код наших људи омиљена Огњена Марија је сигурно благословила ово место, јер ово чешко пиво спада у права чуда.

Следећег јутра смо се опет упутили ка Светом Николи, да бисмо се још мало проврзмали сокацима у „Малој Венецији“. Кафе Париз који је скупа и луксузна замка за туристе још увек не ради. Не мање хваљен кафе "Mondieu" – на француском то значи „мој боже“, али је то и назив песме Едит Пјаф – нуди несвакидашње добру кафу и још бољи колач.

Високи, иронично насмешени конобар, могао би бити мало финији и бржи. Али то је генерално бољка туристички пренатрпаних градова. Уживамо управо у томе да је локал полупразан, док се лагани џез припија уз наше душе још помало утрнуле од сна.

„Идиотизам музике“

И Милан Кундера је у Прагу слушао музику. Али је после совјетске окупације у роману Књига смеха и заборава записао следеће: „Звучници су захтевали од окупиране земље да заборави горчину историје и да се ода радостима живота.“ Земља је сада слободна, па могу без гриже савести да се предам „идиотизму музике“ како је ово уживање у хармонијама, ритму и мелодији тада назвао Кундера.

После тога следи шетња до „Леноновог зида“. Бочни зид који припада манастиру Малтешког реда, најстаријој сакралној грађевини на Малој Страни, графитима су исцртавали још шездесетих година. Било је ту и љубавних песама и политичких порука – против комунистичког режима, а од 1968. и против совјетске окупације.

Џон Ленон је са својом песмом Imagine од 1971. постајао све чешћи мотив. Чеси су то место звали Зид плача. Када је Ленон убијен 1980, зид је постао место комеморације. На годишњицу његове смрти, сваког 8. децембра, људи су се окупљали код Леноновог зида у све већем броју.

Ти скупови сећања постали су протесни скупови. Узалуд је власт префарбавала зид и хапсила илегалне уличне уметнике. Пароле о слободи, љубави и друкчијем свету опет би искрсавале, све бројније. Године 1988. група студената је на зиду исписала поруке које критикују режим. То је довело до сукоба стотина студената са полицијом на Карловом мосту.

После Плишане револуције, зид је све више постао место ходочашћа младих туриста. Једни су дописивали, други досликавали. Једна група акционих уметника је прекречила зид у бело. Климатски активисти су исписивали своје поруке. Све је опет почело наново.

Потом су власници зида – Малтешки витезови – у договору са градом ангажовали познате чешке и међународне уличне уметнике да реконструишу зид у духу оригиналних порука. Од тада се та површина посматра као уметничко дело и на њему није дозвољено дописивање – осим на местима предвиђеним за то.

Како год, Ленонов зид је постао равноправан артефакт у односу на остале знаменитости Прага. Град ипак не заборавља. Кундера би рекао: „Борба човека против моћи јесте борба сећања против заборава.“

Песме плача и сиромаштва

Пролазимо и поред јединог преосталог воденичног точка на Чертовци. Када нема туриста и када се човек загледа у воду „Ђавољег потока“, учини му се као да површина одражава онај Праг који је потонуо у време као у муљ.

Знам да овај дотерани и налицкани Праг кроз који данима лутамо, није једини који је постојао. Ожиљке су углавном прекречили. Али читао сам песме чешког нобеловца Јарослава Сајферта, који се родио и умро у Прагу у прошлом веку. У песми „Ноћна тама“ он се сећа града који је потонуо у таму:

Када смо лутали заједно

замраченим Прагом,

прозори су били покривени,

иза многих су људи плакали,

да срце заболи.

А у песми „Цилиндар господина Кресинга“ Сајферт нам поручује:

То је било у време када је град Праг

међу свим европским градовима

као што су Лондон, Рим и Париз,

био сиромашан до суза.

Раскош са којом смо суочени у овом граду почива, као и другде, на заборављеном плачу и сиромаштву. Срећа те постоје песници да нас подсете на то.

Знам да бих можда требало да приповедам и о другим туристичким чудима Мале Стране. О сјајним ресторанима као што су Черни Орел или Стари Праг. О Музеју музике (у инат Кундери). О прашком Замку и Златном сокаку. О Валенштајновој палати и Кафкином музеју.

Али о томе ћу неки други пут .