Искуства са две „нај на свету“ атракције Дубаија – вреди ли пара?

У дугој колони туриста, која је стрпљиво, у подножју огромног тржног центра, чекала ред да уђе у највишу зграду на свету, Бурџ Калифу, била сам и ја.

За новинарску пропусницу љубазни представници највеће атракције Уједињених Арапских Емирата нису много марили. Ако већ хоћу читаоцима да дочарам како је бити "At the top" – мораћу то и да платим. И то не мало – 60 евра у „прајм тајму“, или 45 касније увече. Бољи термини већ су распродати данима унапред.

Немам баш много илузија да ће ми се ова инвестиција исплатити, али некако не могу да одем из Дубаија а да то не искусим. Очекујем добар панорамски поглед, вожњу вртоглавом брзином једним од најбржих лифтова на свету, детаље о техничким карактеристикама задивљујућег инжењерског подухвата, можда неку анегдоту или занимљиву причу…

У колони пролазимо широким полумрачним ходницима на којима су информације и фотографије о томе како је текла градња, које ретко ко и чита. Углавном хитају да се домогну лифта и врха.

Улазимо у лифт који је потпуно разочарање. Чини ми се да свака луксузнија зграда у некој европској престоници има бољи. Није панорамски, па ни немате утисак да се пењете високо. Само дрмусање лифта и бројеви који се на малом екрану брзо пењу, сведоче да идемо брзо.

Имам утисак како ми са сваким спратом све више расту магареће уши, јер ћу се силно покајати на шта сам дала толике паре. Кроз главу ми пролазе речи Италијанке Кристине, коју сам упознала претходног дана и са којом сам се потпуно сложила. „Ако већ дајем 60 евра, отићи ћу да видим Колосеум, или да се дивим уметничким делима у неком музеју. Шта овде имам да видим?“

За око минут на 124. смо спрату. Мрак је увелико пао па са застакљене фасаде пуца поглед на блештавило модерног Дубаија. Нема никаквог водича нити пратње. Карта је фактички само улазница за видиковац на два спрата, од којих један има терасу на отвореном. Обиђете по круг на сваком од њих, исликате град, овековечите тренутак да се зна да сте били „на врху“, купите сувенир и – то је то.

Ако вас не мрзи да успут у полумраку читате објашњења и податке, сазнаћете понешто о Бурџ Калифи. Можда и то да је архитекта Адријан Смит био инспирисан јединственим локалним пустињским цветом „паук љиљаном“, када је пројектовао највишу зграду на свету, да је на њој радило 12.000 људи, да има 160 спратова до којих води 2909 степеника, да има 1.850.000 м² луксузног стамбеног и 300.000 м² пословног простора…, али иако сте посетили ту атракцију, остаћете ускраћени за сав тај луксуз.

 Реално, Бурџ Калифи ћете лакше моћи да се дивите споља или са неког од видиковаца са околних зграда.

И шта да кажем кад ме питају како сам се провела? Врх, брате!

Но, штета је била не искористити и још мало не испразнити џепове у једном дану.

У мноштву архитектонских лепотица које красе Дубаи, једна се својим оријенталним стилом, попут Аладинове чаробне лампе, издваја од осталих – Музеј будућности.

Домаћини су је, још пре годину дана када је званично отворена, изрекламирали као најлепшу зграду на свету. 

Иако је естетика субјективна категорија, и још су стари Латини знали да de gustibus non est disputandum, маркетинг је чудо! Улазнице за ову атракцију распродате су данима унапред, иако цена није занемарљива, око 40 евра. 

Згради се споља и изнутра може дивити и без обиласка поставке музеја. Занимљива арабескна сребрна фасада елипсастог облика делује врло егзотично и модерно са својим футуристичким застакљеним прорезима у виду арапске калиграфије. Додуше, само нама који не знамо арапски.

На фасади од челика су у ствари исписане речи актуелног владара Дубаија, шеика Мухамеда бин Рашида ел Мактума, три цитата његових размишљања о будућности. „Можда нећемо живети стотинама година, али производи наше креативности могу оставити наслеђе дуго након што нас не буде“, један је од три.

„Будућност припада онима који могу да је замисле, дизајнирају и спроведу у дело. Будућност не чека. Она се може дизајнирати и изградити већ данас.“

Океј, слажем се да скромност није увек врлина, уосталом готово сви владари су за живота себи дизали споменике. Али, колико год дубокоумно звучале речи једног од званичника Уједињених Арапских Емирата, питам се да ли би светски медији писали хвалоспеве, а свет се дивио сличној грађевини нпр. у Америци, чија би фасада била исписана цитатима рецимо Доналда Трампа? Не допада вам се поређење?

Остављам иронију по страни и дивим се архитекти који је осмислио елипсасту грађевину која представља човечанство, а чију је фасаду, површине 17.000 м², у потпуно роботизованом процесу саставио од 12.000 делова од нерђајућег челика. Празнина у средини грађевине представља будућност која нас чека.

Нестрпљива да видим ту будућност која нас чека, купујем карту за музејску поставку, срећна што су ми на благајни дозволили да, као новинар, то урадим „преко реда“, јер бих по реду морала да сачекам још који дан.

Очекујем да ме „телепортују“ у унутрашњост зграде, али узалуд. Кроз изложбу нас воде обични хомосапијенси – девојке хостесе, у традиционалној одећи са хиџабом. Лифт симулира путовање кроз време у космос, у 2071. годину, на орбиталну станицу која прикупља соларну светлост и обезбеђује сву потребну енергију планети Земљи. Путовањем нису била нарочито импресионирана ни дечица у лифту, навикнута на видео игрице и свакодневне сусрете са чудима технике и виртуелне реалности. 

Уз једну макету Сунчевог система и још понеки експонат више или мање маштовитих твораца, из домена „шта би било кад би било“, обилазак горњег спрата, посвећеног истраживању универзума, већ је готов! Помало збуњено, питам девојку водича је ли то све? Каже, није, има доле још.

На доњим спратовима чекају вас симулације иновативних идеја како сачувати планету и њене природне ресурсе, али и скенери људског тела будућности, замишљени да вам само додиром прикажу опште здравствено стање, а у суштини програмирани тако да не мере апсолутно ништа, него вам дају тек три-четири шаљива одговора кад вас „скенирају“.

Видећете и велику „лабораторију“ узорака разних биљних организама, а цео један спрат посвећен је начинима очувања менталног здравља, који се своди на медитацију, ходање по плутајућој флексибилној подлози и лежеће посматрање воде која капље с плафона.

Ту су и неизбежни роботи. „Кученце“ и „летећег делфина“ упознаћете и пре уласка у Музеј. Унутар њега можете да разговарате са хуманоидним роботом, тачније роботицом, која, осим програмираних одговора на нека општа питања, углавном трепће, ћути или понавља неколико фраза, ако је питате било шта „теже“. И, нажалост, не говори ниједан други светски језик осим енглеског. 

Ако могу да приметим, Chat GPT, који користе већ и мала деца, за њу је Ајнштајн!

Све у свему, из Музеја будућности изашла сам дубоко забринута за будућност. Плашим се да не доспе у погрешне руке.