Мачва мами туристе хајдучким вечерима и вајатима

Плодно земљиште, биолошки вредна храна, лековита вода, историјске знаменитости више су него довољни чиниоци за развијен еко и етно туризам једне регије. Зато се Мачвани данас труде да постану незаобилазна тачка на туристичкој мапи Србије.

Не може се много земаља на свету похвалити богатством различитости које Србија има. Ипак, многе су далеко развијеније. Мачва, као у песми, плодна, бескрајна равница, непресушна је инспирација за књижевнике и сликаре, али тек по неку предузетничку руку.

„Овај простор пошто је била плодна земља, Дрина пошто није имала насипе нанесе муљ кад поплави, отимали су се људи да дођу да живе ту“, прича Драган Крснић из Удужења „Црнобарски корени.

Породица Граовац све што роди, готово без помоћи хемијских средстава и са много љубави спакује у тегле. Барене паприке, ајвар, туршија, само су део богате понуде коју припремају. „Лепо иде продаја, ал' могло би боље“, каже Љиљана Граовац из села Глушци.

Могло би боље када би се уместо пијаца и сајмова туршија из ове мале породичне мануфактуре понудила и гостима Богатића. Београђани, странци, често дипломатски представници и лети и зими уживају у благодетима мачванске бање.

„Надамо се да ће и да се изгради нешто ту, да се крене, да више оживи да би се створио амбијент за људе који дођу и имају смештај, појести нешто, попити, да све буде лековито“, наводи Лука Ђокић из „Мачванског врела“.

Снага ове воде, у времену борбе за енергенте, може бити вишеструка. За сада се само неколико јавних институција у Богатићу греје на геотермалне изворе. Црнобарке би уз богату трпезу, за сваког госта дале по сувенир и то у златовезу, а вољне су и да своје вештине преносе новим генерацијама.

„Да видимо са наставницама у школи да нам доводе ђаке јер овде могу свашта да науче, што је лепо, што се памти и дуго траје“, објашњава Весна Јуришић, чланица удружења жена „Црнобарке“.

Мало је познато да су учесници првог ФЕСТ-а на челу са Кирком Дагласом уживали у Радован кули Милића Станковића, чувеног Милића од Мачве.

Наивци, али и сликарска елита широм бивше Југославије овде је налазила слободу. Иако је кули данас неопходна реконструкција, по своје „парче слободе“ се увек може доћи.

Мачвански шарм, дух, географију и климу свакако је најбоље описао Јанко Веселиновић па хајдучке успомене и данас живе кроз вајате, хајдучке вечери и свадбе.

Човек без историје је човек без будућности, само је треба знати практично спаковати и носити у корак са временом, а то није лак задатак.