Ровињ 2022: Град који постоји само у успоменама

Док између гутљаја правилно расхлађене Малвазије снено посматрате обрисе острва Катарина на поподневном небу, по глави вам се мотају мисли и слике прошлости: колико само година, и корака по ровињском камену, колико људи, колико успомена је налегло на овај приморски градић, и шта сте ви до сада дали њему а шта је вама дао он, хрватски крунски драгуљ у туристичкој круни некадашње југословенске републике, сада освешћене чланице Европске уније и NATO пакта, Хрватске, на чијим сте плажама учили да пливате и да љубите, на чијим сте обалама служили војни рок у белим одорама Југословенске ратне морнарице? И докле сте заједно дошли, ви и тај град, до какве то тачке у историји, сада, у лето 2022, када се тамни облаци тешких зима надвијају над свима нама, и када свет, у огњу климатских пожара, пред нашим очима убрзано мења своје лице?

Неодрживи туризам

Лето 2022. у Истри памтићемо свакако по нарастајућој меркантилности његових туристичких посленика који више овде вама нису домаћини; то су рутинирани, блазирани упосленици који хладнокрвно егзекутирају вашу потрошачку способност. Такође по бесмислености гужви коју стварају бескрајне количине туриста које ваљају своја тела, табане, гола леђа и знојне тетоваже преко улица и тргова, држећи руке горе као да предају своје телефоне некој вишој сили, шкљоцајући без реда и смисла тим усијаним направама. Такође по све теже подношљивој кампањи са свих хрватских електронских медија који, без изузетка, своју сезону, свој туристички прилив и свој финансијски income од туриста претпостављају било којој светској теми, од рата у Украјини до сагоревајуће еколошке катастрофе. Такође по највећем у овом веку приливу гостију из Србије (поглавито из Београда) који, међутим, ниједном речју није забележен на хрватским медијима, иако се ту говори свим језицима и поздрављају сви гости и наглашава њихова свеобухватна одушевљеност љепотама ове земље поносне. И свакако по ровињској жалобној константи како овде долазе "лоши гости" а како би они, са бољим гостима...

Заиста, ако нам већ требају репери те дирљиве жеље за повећањем зараде, онда нека то буде следећа популистичка рачуница: године 2003, када се овај путописац први пут после рата (откуд ми сад пада на памет поема Душана Васиљева Човек пева после рата, из 1920. године?!) појавио на овој обали, прво што је урадио пре одласка у стан било је да полиже куглу сладоледа у посластичарници на риви, на њеном ударном делу, власништво албанских угоститеља, увек спремних да истрче на улицу и да вас саплићу својим понудама бескрајних уживања која се нуде под њиховим сунцобранима. Та кугла је, дакле, тог лета 2003, коштала 2 куне. Ове, последње године у којој вољена хрватска валута постоји пре него што је у јануару службено замени евро, та иста кугла на истом месту кошта 16 куна. У преводу на евро који се и тада и сада мењао за 7,3 куне, сада та тако вољена кугла за лизање кошта више од два евра док је 2003. коштала мање од 30 центи. Ништа више нећемо упоређивати, јер сирота кугла лизаљка је само пратила индекс повећане глади за профитом који је додатно ове године подстакнут кризом светских размера и који се манифестовао порастом свих цена. Ништа то другачије није ни у најобичнијим прехрамбеним и иним радњама што Ровињ чини по скупоћи једним од најскупљих градова света. Контраефекат овакве ценовне политике видљив је у групама туриста који на коленима држе пицу у картону и једу седећи по тротоарима, прстију са којих се цеди растопљени сир, као и у редовима пред киосцима брзе хране који су дугачки и по тридесет метара и из чије се унутрашњости чује паклено црвчање свих тих уља која сагоревају помфрит и сродне намирнице. Све то чини јак несклад са том вапијућом тенденцијом овдашњих људи да у свој малени град примаме боље госте, који ће их, на крилима својих издашних новчаника, повести пут сањаних предела ултимативног благостања које су они, по свом мишљењу, апсолутно заслужили.

Укратко, Ровињ је дефинитивно 2022. године постао енциклопедијски пример неодрживог туризма; нити то има где да се смести, нити где да једе, нити где да се умочи у море а да не поремети еколошку равнотежу. Пословођа (исправније: менаџер) ресторана на ударном месту на самом улазу у Стари град, Босанац, с којим се театрално моја жена и ја ословљавамо са "сусједе" јер наше мало поткровље је изнад његовог ресторана, весело ће узвикнути кад год да о томе прозборимо да тај народ све више једе, и да он просто више не зна шта ће. Келнер, Београђанин Дејан са Звездаре, само ће са шеретским осмехом добацити: "Каине штрес" (немачки: Keine stress, без стреса), и шмугнути са тањирима даље у дубину терасе. На моју примедбу да је ово неки чудан свет, менаџер додаје: "Ма ја, јуче сам 7 минута једном Нијемцу објашњавао гдје је WC!", додајући опет и опет како је екипа београдских момака коју је окупио у свој келнерски тим савршена, и како је он срећан човек због тога.

Света Еуфемија

За то време, у монументалној цркви Свете Еуфемије, заштитнице града, на врху брда које чини целокупну територију Старог града, почива њено тело без једне руке, у монументалном каменом саркофагу иза десног олтара, који носи светичино име. Да прочешљамо још једном ту легенду: млада девојка Еуфемија је, године 304, у Диоклецијановим прогонима хришћана јавно погубљена, бачена лавовима, у арени малоазијског града Калцедона (а не како сам у овом тексту из 2006, погрешно информисан, неопрезно написао у Пулској арени). Мошти јој се затим чувају у Калцедону па потом у Цариграду, до 800. године када тамо на власт долазе иконоборци. Тада саркофаг нестаје и јула исте године волшебно се појављује, плутајући морем (sic!), под зидинама Ровиња. Ровињези, окупљени око тог чуда, по недостајућој руци (лав је, по предању, у калцедонској арени одгризао руку светици) препознају Еуфемију. (Ово са каменим саркофагом који плута морем се од верзије до верзије ове легенде мења, тако да се негде не спомиње плутање, само формулација: "Мошти светице се појављују у Ровињу 800. године")

Тада настаје поучна и метафорична драма: нико тај саркофаг није могао да попне до црквице на врху брда, посвећене тада, на самом крају 8. века, Св. Јурају. На крају је то учинио безимени дечак са своје две мршаве кравице. Поука свега је да снага вере и хришћанске љубави помера брда и планине, па су тако дечак и његове две убоге животиње, као репрезентанти неуништиве снаге народа, ти који су једини били богомдани да тешки камен са светичиним телом однесу до врха ровињске утврде. Поучна прича и за данашње и за свакдашње носиоце власти о природи те снаге коју народ представља, зар не?

Чамџија и његови путници

А овамо, у доњем свету, испод светичиних ногу, где владају печено месо, помфрит, фригане лигње и обилни сладоледи, и пице пице пице... где шкљоцају телефони и кезе се уморна лица, Сплићанин Серђо, венчан за Ровињ тако што се удао у овом граду, својом пластичном барком превози путнике на острвце Катарина надомак Ровиња. Најкраћа тура у овом акваторију. Ценом прати линијског превозника, бродиће који на сваки сат возе у режији ровињског туристичког џина Маистре, која је део конгломерата Творнице духана Ровињ, која ето није имала где да пласира капитал од цигара па је кренула у туризам, још тамо почетком овог века. Сада имају све у Ровињу; све. Серђо је пргав али бескрајно доброћудан, чамџија без возног реда, који једног дана вози у пола два а сутра вам у исто време са бродића виче: "Једем!", и не одазива се више док последњу гирицу не стави са папира у уста, смота папир и онда потегне конопац и примакне брод молу. Кад нас види, првог дана, мене и моју жену, грли нас и каже: "Где сте, браћо по оружју!". (Сплићанин, знате већ тај смисао за хумор). Моја жена се смеје, љуби га, нас двојица се мушки грлимо. Кратко се извештавамо, врло кратко, о новостима, "Брод се држи на површини, а, Серђо?", "Азовстаљ челик!", поносно са ђавољим осмехом говори Серђо док лупка руком по рукохватима од прорђалог инокса за који се грабите да бисте се успентрали у брод, показујући да је тако означеним брендом челика ажуран у обнављању својих досетки. Цена линијског брода, 60 куна (9 евра) по особи за вожњу у оба смера, наравно код Серђа је подложна елегантним променама за старе госте, са којима се љуби и грли, за његову браћу по оружју.

Дани су топли, и влажни, ваздух вас гуши, и на Катарини, у хладу, ви дахћете од врућине док вам, међутим, маестрал с мора темељито хлади влажна рамена. Проклетство те морске дијалектике убија вас у појам. Галебови су ове године грабежљивији него икад, симбиоза са људима је очигледна: галеб трећег дана, док смо у ми мору, развезује мојој жени торбу чије су дршке везане у чвор, растура кутију са кексом, буши кексе кљуном и разбацује их измрвљене по торби, а сендвич умотан у фолију одвлачи негде у своју јазбину. Немачка породица иза нас, у хладу бора, дозива се гласно, прегласно, ти људи баш имају глас. Скочити у море, и пливати, пливати до Венеције, мада је у Венецији још већа гужва, тамо је пакао, тамо нема више ничег осим туриста, Венеција одумире и дави се... нема се где побећи. Време је за чамац у повратку, и ту Серђо бива тачан: он је у свакој тури питао људе кад желе назад (у обзир долазе пуни сати) и на папирићима сличним оним од недопушених цигарета записивао имена или лични опис путника. Никад не пропусти долазак, никад никог на острву не заборави. Плаћа се по изласку, на повратку. "А ако неко преплива назад?", питам га ја. "Нека плива", одмахује Серђо.

Бенксијев Кип слободе у Поречу

У галиматијасу ровињске туристичке популације и смеши свих тих језика који допиру до вас док се тискате уз ровињску Via Carera, која се до '80-их звала Београдска, занимљивом ми се чини понуда са плаката који зове у Пореч, на изложбу графити уметника Бенксија. Бенкси је Британац (или није Британац) рођен око 1974. (или није те године) чији је идентитет непознат, који своје упечатљиве знакове уметничког присуства оставља по зидовима Лондона и Блиског Истока. Једног тмурног дана поћи ћемо пут Пореча, ја носећи са собом успомене младићких летовања у поречкој Зеленој лагуни, све те песме испеване уз гитару испред шатора док су се у дубини те шумице чуљиле уши аустријских, немачких и италијанских девојака, моја жена носећи успомене њене младости. (Свако ту има своју младост; садашњост и будућност припадају нама, заједно.) Туче нас, после дуге суше, киша читавим путем, то је добро за поља и усеве, паприке су већ потпуно спарушене, виђамо то свакодневно на телевизији, а напуниће се и језерске акумулације па ће се ваљда у тушевима на плажи појавити вода, драгоцен је то хедонистички моменат кад сперете со са тела и седнете на осунчану клупу после дугог пливања.

Бенксија нису донели на комадима зидова, наравно, уметност 21. века је узнапредовали конзумеристичко-меркантилни механизам: све су то велики принтови, неки су, као, потписани, неки нису уопште потписани. Banksy, пише на некима. Добро, није важно. Улаз у галеријски простор који је донедавно био велика радња за козметику кошта 75 куна, путописац је понео своју PRESS легитимацију, то се и овде поштује, па улазимо у галерију као у Серђов чамац - упола цене. Усамљени у том простору претходне трговачке намене можемо да проникнемо до неких порука уметника који на лондонски зид отискује дављенике са Жерикоовог Сплава медузе али им на хоризонту доцртава крузер који плови далеко, недостижан, и незаинтересован. Мигрантска драма друге деценије 21. века нигде није боље дочарана него на том графитском пастишу у ком се спајају векови и истородне људске драме. Опседнут феноменом свеопште присмотре и биометријског надзора, Бенкси нам овде шаље (да ли нам шаље он, или његов агент, или неко трећи?) скулптуру у зеленом плексигласу њујоршког Кипа слободе који у оној усправљеној десној руци држи уместо бакље - две камере за надзор. Тешко је сада смислити реченице које би требало да есејистичком мудрошћу обележе тај језгровити уметнички поступак којим је преобразба Америке из гостољубиве земље која прима невољни народ постала Тврђава која изгони дошљаке и ка Мексику подиже зид, само(за)довољна, сита, надрогирана и обешчашћена Америка.

Шта нам доноси модернизација

У Ровињу су и даље, одлуком жупанијских власти, суве славине туша, али откривамо да туш на хотелском базену ради несметано. И пошто је хотел на самој плажи, немамо снебивање да уђемо у тај повлашћени храм резервисан само за госте хотела, и ту се туширамо док немачка деца скачу око нас у базенски ђакузи. Суша пржи Земљу, ми људи притерали смо планету уз зид, и она враћа ударац, планета ће увек бити јача од нас. Још мало хлада у сенци бора, још покоји сладолед док се финални огањ не сручи на нас. Све је јача зебња од сазнања да човек не уме да се заустави у илузији економског раста кога мора бити иначе нас неће бити, и илузији да модернизација свега сама по себи значи нешто добро. Капитализам почиње да једе не више своју децу, њу је одавно појео; он сад једе сам себе, жваће планету исисавајући последње атоме нафте, гаса, злата, дијаманата... као да је планета буре са ресурсима које нам је дато на поклон и које се исисати мора па ће онда све бити бајно и сви ћемо бити срећни. Предвечерњи поветарац доноси са мора дах смираја, ускоро ће ноћ.

Гледам ка граду из Серђове барке док пловимо ка Малом молу: старо здање Творнице духана Ровињ које доминира тим делом обале, заједно са старинским фабричким димњаком од печене цигле. Та је фабрика прапочетак ровињског успона из рибарског села у туристички фактор првог реда. Из ње је настала фамозна Адрис група, чији је један огранак Маистра, туристичко предузеће које руши и зида хотеле по Ровињу, предузеће чије је овде све. Али та стара дивна зграда с почетка прошлог века више није фабрика дувана; ту су само њене канцеларије и стари димњак; нова зграда, налик маскирном васионском броду у непријатељској мисији на Земљи, подигнута је пре десетак година ван Ровиња, чак ван територије његове општине, на територији Канфанара. Тако да је то сада, рекло би се, пре Творница духана Канфанар. Капитал новог доба не зна за границе, посебно општинске.

Поглед на море

У густом ткиву градских улица, са зградама које као да јашу једна по другој, изузетно је цењен поглед са прозора или ретких тераса са којих би се могло видети море. Ровињези су на те визуре јако поносни и сујетни. Када је, године 2006, требало да скуцам у компјутер тадашњи велики путопис из ових предела, већ спомињан у овом тексту, пријатељица моје жене из давних дана '70-их, понудила ми је свој компјутер и собу за рад са посебно наглашеним, обећавајућим детаљем како се са прозора те собе види море. Дошао сам у заказани дан, сео за компјутер, испробао тастатуру као кад Свјатослав Рихтер испробава клавир па онда каже "Дајте било који" и онда се загледао кроз прозор; нигде мора. То мора да није тај прозор, помислио сам. Али, то је био једини прозор у соби. То онда није та соба, помислих у себи. "А море?" упитао сам. Рози (тако се зове та женина пријатељица) поносно забаци косу и упирући прстом кроз једини прозор каже: "Гледај: видиш ону жуту кућу доље?" "Видим", кажем. "Гледај сад десно, видиш онај чемпрес који штрчи увис?". "Видим, поред оне куће с равним кровом?". "Не", исправља ме Рози, "онај даље, уз кућу са пуно димњака". "Аха", кажем, "видим". "Видиш велики бијели димњак на сусједној кући?". "Видим", кажем. "Видиш ли да је један отвор запушен, зазидан је, видиш?". Видим иако морам мало да се напињем за такве детаље; реч је о правоугаоној рупи 20x10цм кроз коју излази дим. "А видиш ли да је други отвор димњака плав, видиш ли то?" Гледам дуго, и напокон се очи привикавају: "Видим", кажем. Рози ме погледа победоносно: "То је море".

Медијска масажа

Рекох то горе, хрватским електронским медијима опсесивна је и једино важна тема: њихова сезона и приход и профит који ће инкасирати. Као сенка над гледаочевом главом и ушима све време се непрестано спомиње, као репер, година 2019, која је, јелте, била рекордна. У патриотском заносу један репортер назива је "митском 2019". (Сравњујем знање из књижевних родова, митови беху приче о грчким и римским божанствима, јунаци су Зевс, Афродита, Јунона, Хермес... Сад предметом мита постаде година у којој смо зарадили највише). Мора се зарадити више, раст раст раст, гости морају трошити више, не бити лоши гости, морају бити бољи гости, мора им се то поручивати сваког расположивог часа са екрана и радио таласа.

Дневници почињу искључиво вестима о сезони. У сваком прилогу, из сваког места, саговорници су странци из што ширег опсега светских меридијана и увек и апсолутно увек, били то Ирци, Холанђани, Немци, Италијани, Пољаци, Чеси, Словаци, Мексиканци или Папуанци, то су људи који бескрајно хвале хрватску обалу, гостопримљивост, храну, плаже, видике, ваздух, људе, птице и животиње земље Хрватске. Без тих похвала нема ниједног тв прилога који говори о сезони која мора по сваку цену бити боља од митске, сезони која мора остварити раст.

Почетком августа одјекује, међутим, тешка вест: у несрећи пољског аутобуса који је превозио ходочаснике у Међугорје, на указање Дјеве Марије, гине 12 ходочасника и много их бива рањено. Ето репортера у акцији, сликају се повређени који леже у неколико болница. Одмах се наглашава како су они сви добро и ваљано збринути у хрватским болницама. Крај прилога о несрећи: слупани путник, модрог, затвореног ока, говори о својим импресијама несреће, како се аутобус превртао, како је он спавао па ништа не зна и завршава исказ: "Одлично сам смештен овде, и надам се да ћу следеће године доћи у Хрватску као гост". Постиђено се смешка док то говори и обара поглед. Крај прилога. (Умесно је на овом месту замислити неког ћату у Министарству туризма у Загребу који убележава у тефтер: Још један сигуран гост!)

Гротескна стварност нам се, међутим, цери у лице одмах после ове вести следећим прилогом: дан раније у својој кући, неуспешно покушавајући да дозове Хитну помоћ, у Сплиту умире 51-годишњи новинар Владимир Матијанић. Умире од ковида али са предисторијом системских болести због којих није могао бити ни вакцинисан. Он кобног дана (а дан је ниједан други него Дан домовинске захвалности, 5. август, дан Олује), лично зове Хитну помоћ, одбијајући да као новинар позове неког од бројних својих познаника из света медицине или политике који би могли да му експресно помогну; зове Хитну као грађанин. У Хитној му говоре: "Пијте воду и једите слане штапиће". Сада се, на дан пољске несреће, 6. августа, откривају и ови детаљи о хрватском здравству. Укратко, Владимир Матијанић неће ни наредне, нити било које године бити више присутан у Хрватској као срећни Пољак који је преживео. Владимир Матијанић умире, на Дан домовинске захвалности, гушећи се и једући слане штапиће.

Поука која произлази из ове опоре приче, и која не важи само за Хрватску, нити само за наш пословични регион, која важи на читавом свету је да ако умирете, онда умирите масовно, у зградама срушеним грешком конструктора, у аутобусима са ходочасницима који уместо Дјеве Марије добијају пречицу до Светог Петра, умирите у терористичким нападима на авенијама слободних градова слободног света ма шта та слобода значила. Тада ће Хитна помоћ доћи не са сланим штапићима него са респираторима и носилима и биће брза, и хитна и возиће вас у добро опремљене болнице и директори болница даваће пред камерама изјаве о стању вашег здравља. Ако умирете сами... молићете за помоћ док ће отуђена сила здравственог система, с друге стране телефонске жице, окретати пасијанс, кљукати вас сланим штапићима и леденом руком спустити слушалицу. 

После свакодневног блока о сезони који траје не мање од петнаестак минута сваког дана, креће блок о саобраћајним гужвама на цестама Хрватске, на граничним прелазима, на наплатним рампама, на трајектима. Минимум 10 минута. У тексту репортера док снимају изнурене људе који сатима чекају да плате путарину или се укрцају на трајект нема ни помена о томе како су епске гужве (умало не написах: митске) тежак блам за земљу која жели да буде туристички џин. Гласовима водитеља и водитељки и репортера и репортерки доминира славодобитан тон који каже: Најјачи смо, погледајте само колико туриста, додуше лоших али ваљда ће једног дана стићи и бољи, долази у нашу лијепу земљу и како се они муче притом али не одустају јер наша је земља толико лијепа да ниједна мука није тешка. Холандски возач кроз прозор добацује само: "Ово је срамота" и то, живо чудо, пролази у етар.

И тада, после двадесетак и више минута сваког дана, долази време за остале светске тричарије: рат у Украјини, катастрофални пожари у којима сагорева једина планета коју имамо, такве ствари. Прелазне и завршне одредбе Закона о постојању и уништењу. Крај Дневника.

Либурнија

Следећег дана Серђо и ја заједно примамљујемо на молу два млада Немца, очигледне придошлице у Ровињ (они питају ШТА је то Катарина) да уђу у Серђов бродић. Ја им објашњавам шта је Катарина, показујем руком, острво, ево га ту, Серђо одрађује остатак маркетинга, и: хоп, ето Немаца у броду. Можемо да кренемо. (Недовољни смо само моја жена и ја; треба нам још неко да утрошак нафте учини исплативим. Није нам тешко да сачекамо, то су посебни моменти док, заједно са Серђом, на Малом молу вребамо туристе као жаба муву). Серђо се договара са Немцима да би они у седам назад. Серђо их записује на гаћама: "два Нијемца". Ето нас у седам на оперативном молу Катарине (дан брзо пролети на рајском острву), Серђо креће, бродица је пуна, кад он одједном диже главу као ждрал: "Гдје су Нијемци?" Стварно, нема Немаца. Кад ено их стоје на молу и машу. "Ах, непоуздани гости!" куне Серђо док окреће бродицу и поново пристаје да Немци ускоче. Идемо назад. И у мени се покреће меморијски апарат.

Приповедам му, док он мота кормило заобилазећи бову увек са погрешне стране и намигујући притом, како ово није страшно, то са Немцима, како је мени једном побегла ништа мање него Либурнија, највећи брод на јадранској обали. Беше лето 1987, и јахта на којој сам тада крстарио Јадраном са друштвом из Београда које нисам пажљиво бирао стала је у хварској марини. Више нисам могао да подносим ту комбинацију посаде и одлучио сам да бежим. (На острву напуштам пловило, па сад ви видите каква је то посада била.) Изравнали смо рачун по питању пара, и ја сам у бироу на риви купио једну карту за Либурнију која ће одатле испловити тог поподнева.

Онда сам се врзмао Хваром целог дана, било је паклено лето, и камен на главном тргу палио је табане кроз папуче, бежао сам у једну апотеку да се мало расхладим па да наставим тргом. Утом је Либурнија, на пловидби од Ријеке, пристала. Моја је торба била спакована а карта у џепу. Велик брод, као троспратница. Седосмо сви ми са јахте да се опростимо, у башту конобе Четири палме која је на риви, и гледа у привезану Либурнију која је неких 8 метара од нас.

Наставак приче подразумева дигресију: као врло млади момци, моји другови и ја (други другови, они прави, не ови с којима сам закасао на ову шестметарску јахту '87.) имали смо обичај да у возове који су наша убога тела развозили по обалама, шумама и горама једне земље поносне ускачемо тако што бисмо унели ствари у воз па изашли на перон. Онда бисмо ту пушили и ћаскали, врло лежерно. Онда би воз свирнуо, па цимнуо. (Најчешће су се такви поласци дешавали на перонима београдске Железничке станице у Савском амфитеатру које више нема зарад арапских солитера опште намене.) Онда бисмо ми и даље лежерно пушили (ја не пушим, али овде то добро звучи) и не бисмо се обазирали на воз који полако одмиче. Онда би воз већ полако убрзавао а ми бисмо и даље пушили. И онда, када би воз већ био солидно брз и последњи вагон се већ примицао завршетку бетонског, глатког дела перона, онда бисмо се погледали, тај моменат смо увек умели да препознамо, и давали се у спринт, и на последњим метрима перона, мало пре туцаника по којем би било немогуће трчати, ускакали у последњи вагон па се после, зајапурени и насмејани, пробијали до вагона у коме су нас чекале ствари.

Тако сам и ја, тог лета 1987, замислио улазак у Либурнију: не баш да трчим за њом, али добро знам да сам чекао њену сирену па да онда лењо, као Клинт Иствуд у Добар, ружан, рђав, устанем и уђем, ускочим, наскочим... шта год буде требало, брод је спор, не може тежак брод бити бржи од мене младог. И тада је Либурнија затулила, и ја сам полако узео своју торбу (нисам је претходно унео у брод!) и кренуо ривом да бих... угледао бродину која се одмиче, висока као троспратница, подигнутих мостова, потпуно и неопозиво недоступна било каквом мом ускакању. Стајао сам тамо, тог лета 1987, и тужно гледао за бродом ког сам можда могао да дотакнем али никако да постанем његов путник. Вратио сам карту службеници у бироу за продају карата са образложењем да ми је Либурнија побегла, она ме је гледала врло зачуђено, то се иначе не дешава, нарочито не на отоцима, вратила ми новац и одмах продала аутобуску карту за Сућурај, место на самом шпицу острва Хвара, до кога је локалном аутобусу требало три сата вожње, у коме сам потом чекао трајект који ме је пребацио до Кардељева (Плоча) где сам ухватио локални аутобус за Трпањ на Пељешцу где ме је, у старој каменој кући моје тадашње пријатељице, чекало много боље друштво од овог које сам управо оставио. Али, то је друга прича.

"Ето", кажем Серђу, "има и непоузданијих путника од твојих Немаца". "Е, јеси товар", одговара Серђо.

Ferrata

У Ровињ се некада стизало возом. На северној страни, уз море, и данас је камена кућа старе Жељезничке станице. У њој се на горњем спрату живи а доле је ресторан. Volley ferata. Прва реч значи "одбојка" и долази од одбојкашког терена који се налази уз станицу. Ферата је израз за планинску стазу уз коју се пентрате уз помоћ челичне сајле разапете туда. Fero је гвожђе, (итал). Али ferovia је - железничка пруга. То је та етимологија. Године 1966. орканско невреме избацило је на обалу, уништавајући све колосеке станице, велико стење које служи као обалоутврда. Станица никада више није обновљена. До Ровиња сте, ако сте железнички путник, у наредним годинама долазили до Канфанара, где вас је чекао аутобус за Ровињ. То је тако трајало до почетка наших ратова '90-их. Онда је и Канфанар напуштен. (Године 2003. жена ме је одвела на ту канфанарску станицу, одакле је она, млада девојка, са мајком, стизала у Ровињ у који ће након деценија, и подразумевајућих ратова, довући и мене. На станици је била тишина, али су шине биле ту. И мирис уља у којем се кувају прагови. И зграда. Не знам како сада Канфанарска станица изгледа и мирише, да ли постоји, да ли је у њој ресторан, да ли има људи што чекају воз што доћи неће. Проверићу то првом приликом па ћу вам јавити.)

Volley ferata је носталгично место, не само због железничких успомена; јеловник, уређење, све је као из '70-их година. Ћевапи се служе уз крупно сецкан лук, помфрит и гомилицу ајвара из тегле у самопослузи. Мешано месо. Лигње фригане. Домаће вино на литар. Послуга од младих дечака, уз Кристину, газдарицу места, отреситу плавушу средње доби. Тамо долазимо са Снежаном, ровињском пријатељицом, увече 15. августа, на Велику госпојину, резервисали смо сто. Али гужва је библијска. Но, у том тренутку се ослобађа сто, и ми седамо. Дечак ме слуша како му објашњавам детаље са резервацијом, каже да је списак пред куварицом оволико дуг, одмерава рукама један метар. Очигледно је та резервација заборављена. Нема везе, чекаћемо на јело, бар имамо сто. А за гужву каже да је празник, и да је напросто тако.

У Volley ferati увек све функционише. И када више немају хлеба (круха) па уз мешано месо мораш да се ослониш на помфрит. И кад са копна, увече, необјашњиво долази леден ваздух иако је у граду влажни пакао. И кад нема хоботнице под чрипњом (под сачом) иако си се наоштрио на њу. Прошле године Кристина је рекла да више немају хоботницу, али да су баш данас (sic!) - био је крај августа - наручили хоботницу за наредну, ову, годину. "Па хајде да баш не журимо са мојом резервацијом", рекох тада. Она се смејала. Али ове године нисмо били у фазону хоботнице; држао нас је роштиљ и носталгија тих дана када смо возовима, најромантичнијим превозним средством до сад измишљеним, стизали на обалу наше младости да на њој остаримо а да она остане лепа.

С друге стране, ту је новокомпоновани ресторан Торколо, тик поред Мултимедијалног центра који би требало да је уметнички простор али чије су прочеље и главни улаз резервисани за једну немачку банку. Торколо води једна ровињска породица, оличење прегалаштва које не уме да одговори на изазове одрживости; недовољно је послуге, оно што је присутно врло је нервозно и невично свом позиву а газда, је хипернервозан. И када нам те вечери донесу рибљу плату, ми то све изделимо и кренемо. Али те лигње на жару; живе печене недопечене. Са неким киселим ужеглим укусом какав лигње понекад имају, нарочито кад нису свеже. То остављамо а бранцин је добар, то се мора појести јер ко ће сад да тражи друго место, кад већ нисмо хтели да кући сами спремамо вечеру. И на крају до нашег стола долази дечак-келнер извештаченог осмеха и пита укрућеним гласом: "Је ли све било добро?" Ја мало сачекам, па дигнем главу да му одговорим на питање, али њега нема; кренуо је даље! Зовнем га, ипак. Он се запањен врати. "Питали сте ме нешто?" кажем ја. Он ћути и гледа ме у чуду. "Питали сте ме да ли је било добро?" Он опет ћути и гледа ме. "Ево да вам одговорим: није било добро, лигње су биле живе. Морате их пећи како треба". Дечак ћути и најзад каже: "Извините, извините". И оде. Газда је то слушао, али не прилази. Ипак, после неколико минута, кад већ треба да кренемо, ето и њега. Нервозно, машући рукама, прејаким гласом, каже: "Ту нешто није било у реду?" Ја му понављам оно о непеченим лигњама. Он почне да колута очима: "Ми тако правимо", каже на ивици беса. "Лоше правите", одговарам ја мирно, "лигње су вам живе". "Ми тако правимо", понавља он. "Онда више нећемо моћи овде да долазимо", кажем му ја. "Имате 231 ресторан у Ровињу, па можете тамо!", закључује он расправу. (За овај податак писац текста не одговара; не знам колико званично има ресторана у Ровињу. Има их доста свакако). Устајемо, ту се више нема шта тражити, и идемо. "Прецртали смо Торколо", каже моја жена. "Још увек имамо 230 ресторана", тешим је ја. Светла на Катарини жмиркају жутим сјајем.

Истарска супа

Модернизација коју спомињем горе у тексту није само донела штошта; много тога је и однела. Од те за путописца митске 2003. године (свака луда има свој мит) много се тога променило у малиганској лепези Ровиња и околине. Тог почетног лета, док смо чекали сто у Цистерни, коју је '60-их установио Еђидио Еђи Марангон а тада је, 2003, после Еђијеве смрти водио његов син Давид, обичај је био да, седећи на хоклици, наслоњен на зид, наручим чашицу руде. Руда је ракија добијена мешањем чисте grappe и опоре, зелене траве под именом руда. После два месеца проведених заједно у истој флаши, грапа добије зелену боју и опор, препознатљив укус. Данас Марангони више не воде Цистерну: издали су је у подзакуп, (јер и они су закупци од града Ровиња), Босанцу са којим се моја жена и ја ословљавамо са "сусједе". Закуп плус 30 одсто од промета су чиста добит за бившег закупца. Тешко је радити по летњој жези, зар не?

Једног од тих лета, у коноби Астареа у Бртонигли на северу Истре, налетели смо на неописивог домаћина именом Нино, који нам је, после изванредне обилне вечере, на сто донео ни мање ни више него 15 флаша са његовим ракијама. "Бирајте, на рачун куће". Ја сам одабрао ракију на чијем је дну била гранчица бора. "Смрика", рече тада Нино. "Добар избор". Ракија је имала неописив укус бора на основи грапе. Нино ми је оставио читаву флашу, на рачун куће, али ја сам у успутној продавници прекрцаној пићима тада у повратку купио још две флаше. Претпрошле, 2020. године, моја жена и ја смо предузели излет у каменолом Корнарија на северу Истре, код места Марушићи. Каменолом усред шуме, бели камен и зеленило борова. Ту сам, исте те 1987, и то последњу ноћ пред укрцавање на злосрећну јахту са које ћу потом бежати на Хвару, гледао чаробну представу Мали принц, у режији Звонка Тарлеа. После Корнарије, жена и ја смо свратили у Астареу: Нино више није био жив. Коноба нас је услужила, било је укусно... али без смрике. И без оног главног што коноба треба да има: без домаћиновог духа који обасјава све.

Али главни допринос Истре светској културној баштини у области алкохола је истарска супа. То није чорба; то је вино теран, сипано у истарску бокалету искривљене горње ивице, у које потом додајете маслиново уље, шећер, бибер, цветиће каранфилића и на крају унутра бацате велике комаде хлеба препеченог на роштиљу до угљенисаности. Тај загорели хлеб пушта у супу мирисе нагорелости а у себе упија мирисе слатког вина. Супа се пије удвоје, директно из бокала (томе служи изувијана ивица), нагињањем преко рамена. На крају једете тај пијани, прегорели хлеб, али добро пазите с њим: он уме да обори с ногу.

Први пут сам супу пио 1982. у Пули, током служења морнаричког кадра у Југословенској ратној морнарици, у пулском ресторану Бак. Пре тога никада за тако нешто нисам чуо. Била је незаборавна.

Већ годинама нигде и словима нигде у Ровињу не може се наћи руда, а на спомен смрике конобари вас бело гледају. Супу нам је, у митским годинама овог века, две хиљаде треће, четврте, и још мало касније, у ресторану Дуб на ободу Ровиња, спремао Бруно Шверко (како је тај знао да то зачини и да спали тај хлеб!). Онда је Бруно предао кафану сину, професионалном кувару, који је одмах, између осталог, укинуо справљање супе, јер то је компликовано, треба шећерити вино, мешати маслиново уље, треба палити хлеб. Такође је масивне, изванредне столове тешке 150 кила, од боровине, са одговарајућим клупама, заменио пластичним мобилијаром - лакше је за одржавање. У исто време нигде се више ни у другим местима није могла добити супа. Ове године, у Ферати, младог келнера који није глуп, питао сам за супу. Почео је да ми ређа рибље чорбе. Ја сам га прекинуо, и објаснио шта је истарска супа. Смешкао се постиђено и рекао да није никад чуо, иако је, ето, сам признаје, рођен у Истри. Питао сам тих дана и за Дуб: Брунов син је издао кафану у закуп. Мрзело га је (школовани кувар!), да даље ради било шта, не само да справља супу, па сад само убире закуп и проценат од промета који направи закупац.

Једна је историја завршена, нема се у Ровињу више времена за чудна пића овог поднебља, чему супа кад постоји виски, и чему уопште било шта што одскаче ван редовног конфекцијског асортимана кафанске понуде која, по новом учењу ровињских угоститеља, треба да напуни туристов стомак и да га отправи што пре из кафане, да на његово место седне нови туриста коме ћемо такође експресно напунити стомак... и тако у недоглед.

Бољи гости

У Дневнику неке од телевизија, међутим, званичница Министарства туризма следеће вечери у ничим изазваном интервјуу говори о подразумевајућим рекордима у односу на митску 2019, о свеже објављеном податку да је претходни дан био дан највећег прихода "од увођења фискализације у Хрвата", и поентира са обавезом одрживог туризма па тај појам објашњава овако: "То значи", вели званичница, "туризам током цијеле године, по цијелој територији". У преводу: још више туриста, мало је само лети, и мало је само на мору. Раст раст раст. Иако су, дакле, Истра а посебно Ровињ заглављени у живом песку туристичке помаме, челници туристичке политике Хрватске сматрају да то није довољно и да - треба још. Још дуже, још боље, још јаче. Још скупље. Са, наравно, бољим гостима од ових лоших гостију.

А ти бољи гости, заиста, како привући боље госте? И ко су, заправо, данас бољи гости? Ровињ је, примера ради, '80-их година имао велики, прави казино у хотелу Еден, и дискотеку светске класе. Данас, шампион туризма и град са аспирацијама ка бољим гостима, има гомилу киоска брзе хране, док у главној трговачкој улици, Via Carera, има бутике са шверцованом робом из предграђа Истанбула, али - нема ни казино ни ноћни клуб нити ишта што би подсећало, или било аналогно, некадашњим грандиозним дискотекама наше младости. На месту где је, на источном ободу Ровиња, некада био омладински забавни центар Монви, који је врвео животом '80-их, са густо начичканим баровима и музиком на све стране, сада је - големи паркинг. Монви је сравњен са земљом пре неколико година, пошто је већ петнаестак зврјао напуштен. Ја сам стигао да тамо проведем једно вече 2007, још је то радило, моја жена ми је све објашњавала, једна млада италијанска виолинисткиња из Трста која је била то вече с нама, Сандра Брус, сада удата у Лондону за једног гитаристу, од мајке Српкиње и оца тршћанског Словенца, је очигледно уживала, али ја, који никада у златно доба нисам боравио на овој обали, осетио сам одмах да то више није то, иако је било бучно, и било пуно младих (што ја већ више нисам био али сам се још добро сећао). И наравно врло брзо Монви је, као незгодни подсетник на боље дане, угашен да би, ево, недавно и последњи његов траг био заравњен.

Веома поносни су били Ровињези до пре неку годину када би у луку Валдибора упловила плава јахта Романа Абрамовича и затворила поглед ка мору. Био је то ваљда неки знак светскости те дестинације, велика јахта, велик човек, све велико. Нико тада, почетком друге деценије 21. века, није примећивао како из те јахте нико не излази у град, како велики Рус промиче као сенка коридорима свог брода не марећи за искушења ноћног живота Ровиња кога више нема, нити за његове камене улице које су живописни траг бившег живота који се ту одвијао давних дана када су мршаве краве теглиле на врх брда тела светица жртвованих у име неког вишег циља и разлога који данас ни ми, нити руски богаташи на својим јахтама, више не можемо да схватимо.

Шеталиште борова у асирској гробници

Хотелско-угоститељска узлазна крива Ровиња у протекле две деценије била је турбулентна и узбудљива. Маистра је рушила и градила, све у духу старе полетне "Да нам живи, живи рад". Срушен је хотел Монте Мулини и подигнут - нови са истим именом. Подигнут је сасвим нови хотел Лоне. Реновиран је хотел Адриатик. Реновиран је Еден, иако је не много пре тога, 1999. године, такође био реновиран (па се при првој киши вода сливала у хотел, права поплава је то била). Потом је реновиран романтично старински хотел Парк, на ударној позицији наспрам града. Па је тако реновиран стајао и радио само неколико година, да би онда био срушен до темеља да се на његовом месту пре неколико година изгради Гранд хотел Парк, са 5 звездица, дугачак 250 метара!

У том хотелу током чије су једноипогодишње градње Ровињези узбуђено причали о томе шта ће све унутра бити и како ће бити и како је то сам врх светског хотелијерства, у том хотелу, међутим, сада када је отворен и када наводно у њему нема ниједна слободна соба, још увек нема ни спомињаних казина нити једног ноћног клуба, ничега осим ресторана на тераси за прехрану гостију хотела. Ходници дуж којих се протежу собе означени су, на таблама лифтова, именима Pine walk, Cedar walk (Шеталиште борова, Шеталиште кедрова). Када из лифта ступите у те поетично назване нивое дочека вас мркли мрак ходника без дневног светла, зидова обојених у црно (?!), са пригушеним лампама жутог светла чији танки млазеви бију увис по тим црним зидовима, као у асирским гробницама.

Током реновирања Едена 1999. године, рађено је темељно: све је унутра бачено и купљен је нови мобилијар: кревети, душеци, ноћни сточићи, лампе, фрижидерчићи... Сведоци тврде како су уз контејнере за ђубре испред хотела, заједно са скрханим столицама и чивилуцима, скинуте са еденских зидова по собама, стајале слике чувеног југословенског и хрватског уметника Вилка Шеферова (1895-1974), добитника највиших хрватских уметничких и друштвених награда, чије слике висе између осталог у ровињском музеју (sic!). Сведоци даље кажу како су се Ровињези потом јагмили око тих слика да би поскидали рамове а слике вратили у ђубре...

Утисак је да је овај развој био пребрз за једно убого рибарско село које сада, када су се његови житељи обогатили и настављају да таложе профит, као да прижељкује да му се врате једноставни дани приморског битисања, вађења рибе из мреже и испијања јефтиног вина у мрачним конобама, са надом да ће море можда опет избацити тело неког свеца као награду за стрпљење, и знак некаквог благослова у суровом свету профита који је тако заморно зарађивати радом док су гости тако лоши а порези тако високи, а ти лоши лоши ЛОШИ гости инсистирају да дођу и да једу и спавају и ходају овим улицама и да праве гужву и да сликају сликају сликају... уместо да лепо пошаљу паре поштом и остану код својих кућа а Ровињ гледају на интернету, има тамо гомила слика.

Крађа људи и реакција Силе

Те вечери, као у Роселинијевом филму Miracolo a Milano кад просјаци трче с места на место да на ливади ухвате зрак јутарњег сунца да се огреју, скупљамо прње да одемо до нижег дела плаже који још није у хладу и где има бесплатних лежаљки, и док прилазимо чујемо Серђов глас како нешто громко виче, чује се "Пали! Пали! Пали!" Зашто Серђо понавља толико ту реч? Силазимо и видимо: један старији чамџија, не професионални превозник него приватник, врло је комотно привезао чамац уз мол тако да се ту не може прићи па је Серђо својом бродицом насрнуо на њега, гурајући га прамцем. После, док нас вози у град, узбуђено говори о том човеку коме је већ трипут рекао да је то оперативни мол, да не може тако да се везује, да се ту само узимају путници, и да је онда грунуо у њега. "И он види", описује Серђо противникову реакцију, "како сила иде на њега, па се богами макнија!" Понавља више пута то како "сила" иде незадрживо напред. Још додаје како му је увређени чамџија довикнуо како он, Серђо, "краде људе". (Мисли се на путнике које Серђо зове да се возе с њим. Серђо, да не буде забуне, има дозволу за превоз, плаћа порез или како год се то звало.) Смејем се тој карактеризацији Серђове баркице као некакве "силе" иако му бродић јесте мало већи од супарниковог чамца. Званично називам његов брод "Сила". "Нека Сила буде с тобом, сине мој!", кажем му ја уз грохотан смех. Серђо само врти главом и мрмља нешто нечујно...

Следећег дана Серђо ће поверити моју жену и мене свом новом колеги уз којег је привезан и са којим једе рибице и дели путнике: Ровињез Дарио, са бродом већим, (9 тона је у питању), дрвеним, кога Дарио покушава да прода. "Није лако одржавати дрвену барку", каже Дарио. Осматрам брод па констатујем: "Ти сваке зиме боју мало шмирглаш па наносиш нову?" "Не шмирглам мало" исправља ме Дарио; "шмиргла се до дрвета, па иде нова боја". Мени се заврти у глави. "Цијена брода је 15 тисућа евра, и уз то иде и моја дозвола". Констатујем да Дарио уствари продаје бизнис, не само брод. Он се слаже. Има још два брода сличне величине, мало мања, са којима рибари. Колегијалност и фамилијарност су на делу: моја жена и ја почињемо да ускачемо било код кога од њих двојице, и враћамо се с оним који је бржи у повратку. Паре дајемо оном који нас је вратио. Њих двојица ће после, уз рибице и вино, поделити нашу скромну возарину. Браћа по оружју.

Трст је наш

Један дан се ипак мора отићи до Трста, макар кратки удах Италије, већ две године нисмо били, време је, ко зна шта долази и да ли ћемо икад више... С нама је Пуслица, београдска пријатељица која се зове другачије али прави изванредне пуслице па је од мене добила ново име, дошла је у Ровињ на 7 дана. Возим ван Истарског ипсилона, ауто пута пуног профила, возим ниже, кроз места, Св. Ловреч, Бадерна, Жужићи, Јадрухи, Вижинада, Бује, Capodistria (Копар)... и у Копру има та вратоломија: избегавамо излазак ка Трсту где сви путокази упућују на аутопут који се, пак, у Словенији плаћа куповином минимум једнонедељне вињете (налепнице) којом се возите свим путевима Дежеле, колико хоћете. Можете свих 7x24 сата да не силазите са друма, да обиђете Словенију трипут. Али квака је у следећем: нас до Трста чека само 3 км словеначког асфалта и ето нас у Италији, у предграђу Трста. Несувисло је плаћати 15 евра за толико мало аутопута. Па тако, на провереним ротондама (кружним раскрсницама) вијугамо према месту Bertochi, правцем што даље води ка Шкофијама и, све возећи паралелно са аутопутем од 15 евра, бесплатно стижемо у подножје једног брега где се, код бензинске пумпе, на ободу шуме, уливамо у - Италију. Нема табле са граничним ознакама, али - све вам говори да сте напокон у Великом Свету.

Трст, са Понте Росом ослобођеним баласта безвредних крпа на које су кидисали купци из Југославије '70-их и '80-их, продисао, ведар као после буре, са осунчаном Piazzom Unita d'Italia (Трг уједињења), највећим тргом на свету од оних који излазе на море (sic!) дочекује нас срдачно као што је то увек када уђете у неки италијански град. И жене ће ту мало куповати, мало ћемо пити кампари са содом, мало лизати сладолед, мало се надмудривати са паркинг аутоматом којим се плаћа паркинг у центру јер је велики паркинг уз море заузет због пристанка гигантског крузера у Тршћанску луку, па ће аутомат наплатити 7 сати али са погрешно укуцаним бројем таблице (моја грешка) али ништа зато, нисмо сваки дан у Италији, укуцавам опет 7 сати, плаћам, једном се живи, и само једном током лета долази у Трст који је, сходно старом незаборавном слогану, био наш и у срцу заувек остао такав.

У повратку возимо мрачним друмовима Истре, не мењамо пут за Истарски ипсилон, и у 22.30 улазимо у Ровињ. Правац: Жељезничка станица, Volley ferata нас прима отворених руку, за путнике намернике ту увек има места. Хладно је, Пуслица је неспремна за тако нешто али из гепека вади један од артефаката који је купила у Трсту: баде мантил, и без женирања седа у ресторан у баде мантилу, лето је, море пред нама а има понешто мора и у нама, чекамо своје фригане лигње и ћевапе и истарске кобасице без много разговора; Италија говори из нас.

Још једна лекција о паркирању

Али пре него што ћемо поћи, непланирано, добијам једну важну лекцију из паркиншке елегије Ровиња који је суров према возачима којима у особној исказници не пише: Ровињ, а зна се да у мојој пише: Београд. Притом чињеница да моја жена поседује то наше поткровље није довољан критеријум за добијање дозволе за улазак у Ровињ нити било какве дозволе за бесплатан приступ неком паркингу. Немогуће је, то треба знати, возити Ровињем, Ровињ је затворен град, рампе су на улазима, о чему сам детаљно писао овде. Мојој жени, дакле, зебу ноге и то мора да се решава ћебетом из гепека. Ауто је на паркингу уз Volley feratу, паркингу који подразумева рампу, картицу са часом уласка и аутомат на паркингу где плаћате пре изласка. И док ходам ка паркингу, питам за неку безазлену ситницу жену која седи за столом резервисаном за персонал. И та љубазна госпођа, очигледно прокљувивши моје незнање, опомиње ме да до 11 сати треба изаћи са тог паркинга. Још пола сата до тад. Ако за један секунд прође тај час, као код Пепељуге, аутомат, без опомене, без да је такво шта игде написано, зарачунава вам време проведено на паркингу до - 7 ујутру! И наплаћује дакле 8 сати више, сат паркинга је 15 куна, без могућности да се жалите, да питате... Паркинг дакле, ради до 23, а ако закасните, онда сте остали до 07 следећег дана. Ми ћемо вас пустити да изађете, наравно... али морате платити тих 8 ноћних сати које нисте били ту. Нема, дакле, тих трикова које пребогати Ровињ неће употребити да заради што више на својим гостима, који су зато и створени да би у Ровињу били сажвакани, исисани и испљунути.

Смрт у Ровињу

Дани се отежу на Катарини, и скраћују: у седам је већ прохладно, мада последњи зраци сунца пре ускакања код Серђа или Дариа још увек падају по нама. Неће то још дуго трајати, ваља отићи са ове обале док је још време, увек је мудро препознати тај моменат. У морнарској торби у којој вучем свој плажни товар доминира по тежини друга књига Толстојевог Рата и мира. Понео сам прве две књиге, ваљда ће то бити довољно; (није било довољно, остао сам без литературе последњих 15 дана). Врло зачуђен поглед београдске пријатељице, професорке италијанског језика, која на овој обали летује са мужем, две ћерке и једном унуком каже: "Рат и мир?" "Кад ако не сад?", одговарам. И тако ту, у хладу бора, по други пут у животу (први пут је било у гимназији, обавезна лектира, незаборавно лето на Илиџи када сам прочитао Рат и мир), читам ту антологијску сцену када Андреја Болконски пада са заставом на бојном пољу Аустерлица, па Наполеон, оверавајући бојно поље после битке, заустави коња над њим и каже: "Voilà une belle mort!" (Ето лепе смрти).

Претпрошле, 2020. године, новембар је био, Снежана, наша ровињска пријатељица, рођена у банатском Перлезу, Србија, са породицом као дете стигла на ровињске обале раних '70-их, послала нам је кратку поруку: Умро је Корадо Пелицер. Корадо Пелицер је славни ровињски угоститељ, власник и утемељивач ресторана Gianino, названог по Корадовом сину. Породични је то бизнис био од почетка а почетак је био 1972. Корадо је у Ровињу био закон. Код њега сте морали да једете три оброка: primo piatto, secondo i terco (први, други и трећи тањир, другим речима: хладно предјело, топло предјело, главно јело). Знао се ред. Ако вас Корадо ухвати да се са девојком/младићем љубите у његовом ресторану за уши би вас избацивао напоље, нисте више морали да платите али нисте више могли ни да једете ни да више икад уђете ту. Кад он лично кува за некога, со баца у тигањ са три метра, крупна, морска со, читава кухиња буде слана. Али то што је слетело у тигањ... то је оптимална мера.

И тако је Корадо установио обичај да у неком од својих ресторана на сваки Дан св. Мартина, 11. новембра, окупи велико друштво: једе се, пије, и наравно пева. Весели, крепки старци у најбољем издању трећег човечјег доба. Претпрошле године на Дан св. Мартина, у башти Рио бара, једног од Корадових неколико ресторана у Ровињу, на обали мора, до Корада је седео Мирко Цетински (отац велике регионалне певачке звезде, и сам певач у бившем животу некадашње велике земље). Снежана је, ужурбано, прошла поред њих пре подне. И Корадо ју је зазвао: "Vieni, vieni, Biancaneve, послужи се". Снежана је пришла, она воли те људе, узела неки мали залогај, канапе са рибљом паштетом, тако нешто, и отперјала даље својим послом.

То вече, по завршеном послу у њеном салону лепоте где неуморно масира богате Русе, Немце, Енглезе, ретке боље госте који, ето, иду на масажу етеричним уљима... отишла је на кафу у домаћи кафић. Тамо јој говоре: "Знаш да је умро Корадо Пелицер?" Снежана се побуни, "Ма како умро, па данас сам га видјела, пјевао је?!?" "Да, пјевао је и... умро". Дакле, Корадо је одмах по Снежанином одласку из те баште затражио од Мирка Цетинског "Мирко, пјевај ми Nuvola, non sei che nuvola. (Нувола, итал. облак) И Мирко му је одмах запевао. Кад је завршио, нико није одмах приметио да је Кораду глава клонула. Мало касније, кад је требало певати даље, неко је рекао: "Корадо, буди се, ма шта ти је?!" Али за Корада Пелицера више није било живота у који би могао да се пробуди: већ је био у облацима. На уснама му је играо лагани смешак. Voilà une autre belle mort a Rovigno! Ето још једне лепе смрти у Ровињу!

Једне смо вечери пре пет или шест година дуго причали о том времену, о ПГП-у, и највећем директору наше издавачке куће, Станку Терзићу. Догађај на снимку је из 2015. године: 57. сусрети Културног друштва "Ровињска породица".

Епилог: Grandezza хотела није пресудна

Ово је, дакле, више била прича о Ровињу којег више нема него о оном којег има; о овом садашњем се мало тога занимљивог може рећи. Сви велики протагонисти тог непоновљивог живота више нису међу живима: београдска екипа коју су чинили Михиз, Антоније Исаковић, Мића Томић, Јанез Врховец, адвокат Драгиша Јовановић... сада и Корадо Пелицер, отишли су у облаке. Andati tra le nuvole. На ровињском шкољу остају сада анонимни туристички радници-скупљачи ренте, београдски келнери у пролазу и маса безимених гостију који ту треба да прођу и да оду, не остављајући никаквог трага осим свога новца. Али, кад боље погледате на те ствари, то увек бива тако: и да није било ратова и тог болног разлаза '90-их, па не би ти дивни старци могли да живе вечно. Никога од побројаних више свакако не би било међу нама. Не могу они да живе вечно да бисмо ми имали свој Ровињ. Треба нешто и сами да направимо. Ако жели да преживи и сачува дух, онај вибрантни унутрашњи садржај који се не може исказати речима, оно нешто што дају људи попут Антонија, Михиза, Миће кад изађу на мол Катарине и пошаљу жене да се купају а они заседну за сто и цео дан играју карте... Ровињ ће морати да се врати својим коренима и схвати да grandezza хотела није пресудна у освајању туриста, да и од највећег хотела постоји нешто веће: успомена на живот какав је човеку примерен, на младића који са две мршаве краве допрема светичино тело у каменом саркофагу на врх брда и озарен брише зној са чела, на људски смех који одзвања ноћу из дубоких коноба. То је Ровињ који не умире.То је елегија камена који памти вас и ког памтите ви, то је онај један велики четвртасти камен на раскршћу улица, постављен дијагонално, на који је, једном давно, стала боса нога ваше жене и који неуморно стоји на истом месту, чека вас и само вас, госте од лошег оца и још горе мајке, да сваке године поново станете на њега.