Путопис из Индонезије: Бранилац мора, слонови, орхидеје и Буда у стотину хиљада комадића

Храбро се упутио преко Индијског океана све до Сејшела, Мадагаскара, путем Јужне Африке па све до Гане и доказали да су људи пре 1.200 година могли да досегну необично велике даљине својим бродоградилачким умећем.

Иако не знамо, још увек, да ли су то заиста и радили, сигурно је да су били прави господари мора и да су, ако би се усудили на тако тежак пут, били у стању да га и оставре и преживе.

После дугог путовања океанима, морима и историјом са своја два једра, реплика древног брода усидрила се покрај Боробудура, у посебном музеју који носи њено име, а у којем је до детаља приказана вештина древних бродоградитеља: све је урађено што је аутентичније било могуће, од чворова на ужадима до кормила.

За модел су коришћени пронађени потопљени бродови из тог периода али, пре свега, рељефе са зидина Боробудура. Брод је назван „Самудра Ракса“, тј. бранилац мора.

Тадашњи Индонежани направили су својеврсну таласократију, државу која је своју моћ засновала на морнарици и ширењу империје по острвима, тј. обалама. Пловили су још у праисторији, што доказују прастари пећински цртежи, 3.000 година пре Христа на Сулавесију, 500 година пре Христа на Папуи. Вековима су смишљали како да унапреде пловидбу и своја пловила.

У камену Борободура овековечен је вишеслојан свет: физички и метафизички. Женске груди у камену лепе су и живе као и древне Индонежанке пре 1.200 година, па не чуди да је тако стари рељеф брода после миленијума надахнуо морепловца, заправо уметника, на ово необично путешествије.

Као да Боробудур сам није довољан да се човек распамети и проведе цео дан крај оваквог чуда, Индонежани су одмах поред храма направили и минијатурни зоолошки врт! Тек да подсете да нема вредности у лепоти људске руке ако се она не преплиће са божанском природом. Ту је и башта препуна орхидеја из свих крајева Индонезије, ту су дрвореди, палме и зеленило, ту су лотоси који промаљају своје љубичасте и беличасте цветове међу огромним лишћем у фонтанама и језерцима... А међу њима слонови и јелени, кокошке и пауни.

А ту је и музеј који уопште не изгледа као музеј, већ као необичан павиљон са наткривљеним терасама. Високи стубови нижу се једни за другим као и типични индонежански кровови.

То је јавански тип куће назван „џогло“, чији се кров постепено уздиже да би му обод био благо накривљен, да би се у једном тренутку преломио и оштро кренуо ка небу, скоро као пирамида, само што је то пирамида су дужим врхом који има два ћошка. Тако већ архитектура очарава и подучава, подсећа на раније хијарархијско уређење јаванског друштва у којем су једино посебне породице могле да граде у овом стилу.

Сада је овај тип крова постао симбол Индонезије, тако се граде аеродрому, владине зграде, тако се, ево, граде и музеји. Али, Индонежани највише воле да седе испод џогло павиљона, заправо само наткровљене терасе у том стилу, пошто ту пријатно пирка ветар током великих врућина. Једном недељно запалиће миришљаве штапиће испод централног дела крова у част богиње пиринча Деви Шри.

Време је огроман миксер које је прошло као тајфун и од Боробудура откинуло све што није било спојено својом пуном снагом. Затим је све те „делиће“ разбацао свуда по околини и покрило их земљом, вулканским пепелом и џунглом.

Огромна џиновска камена слагалица, то је Боробудур! А то се схвати тек када се уђе у двориште музеја, који је заправо гробље изгубљених делова светиње за које нико није могао да утврди где припадају. Када су радили рестаурацију, археолозима, историчарима и стручњацима свих врста најтежи задатак био је да открију како да у једну целину споје на хиљаде комада на које су свуда наилазили.

Многе су вратили на своје место, а оно што нису, уредно је класификовано и поређано у двориште музеја које запрепашћује посетиоце. Број тих комада, њихови облици из којих се промаљају људски рад, таленат, лепота од пре више од миленијума, невероватан је.
Разбијени Буда, само његов мирни лотосов сед и испружена рука, председавају скупом црних остатака Боробудура. Стоје испред њих као вечност на гробљу.

Боробудур изгледа савршен, комплетан, као да му ни најмањи трун не недостаје! Без ране, без недостатка, а онда у музеју изгледа као да је пола храма исечено на комадиће и уредно поређано по пространом травњаку чекајући вечност да их врати на своје место!

Тек када се комадима приђе, откривају се нови светови: делови камених мозаика, парчићи Будиног лица, стопала, руку, делови огромних камених звона, лотоса, древних чудовишта. Цео један универзум раскомадан је на уредно поређане парчиће међу којима је никло тек понеко лепо стабло, на којима је маховина пронашла свој дом можда још пре више векова, давши црнини камена лепу зеленкасту нијансу.

Инвазија ђака обилази Борободур и музеје: певају, сликају се, веселе се. Будућност, она скорашња, галопирајућа, спаја се сваки дан на овом месту са прошлошћу. У музеј улазе највише како би видели познатог „незавршеног Буду“ преко којег је пребачен бели свилени шал. Пронађен је закопан испод старог ораха, који представља најсавршенију форму Буде.

Поједини стручњаци сумњају да је можда управо ова фигура била смештена на самом врху, испод главне куполе, али ја сам склонији да верујем монасима који кажу да тамо никада није било ништа, јер се апсолутно савршенство не може изразити ниједном материјом већ једино - ништавилом!

А богат, али и грешан овоземаљски свет веома детаљно је насликан на многобројним рељефима који красе подножје храма. Као бескрајна чипка од камена рељефи украшавају зидове, чине да тежак вулкански камен делује лагано. Међу безбројним сценама живота, страсти и власти, издваја се 160 рељефа које нико не може да види! Наиме, чак 160 рељефних целина са детаљним сакривено је иза 12.000 гломазних блокова од вулканског камена!

Тек случајно су откривени током једне од мукотрпних рестаурација. Нико не зна шта је разлог тајновитости: можда нека грешка уметника, можда накнадна потреба да се стабилизује грађевина, можда жеља да се прикрију греси који су на њима детаљно описани... Много је променљивих „можда", једино сигурно јесте трајна лепота сваког кутка.

Рељефи на којима се углавном налазе сцене из Рамајане откривени су само једанпут, 1890-1891. године, када их је фотографисао Касијан Сефас (1845-1912), први индонежански професионални фотограф локалног порекла, прави Јаванац који је обучен да се бави фотографијом на лични захтев султана Јогјакарте.

Фотограф још од 1871. године, овај необични човек беле брадице и бркова који није скидао јаванску традиционалну капу са главе, оставио је непроцењиво сведочанство о рељефима Боробудура, пре него што су камене плоче које прекривају рељефе враћене на своје место. Сада су његове фотографије једини извор за проучавање тих уметничких дела и управо због њих данас многи посећују овај, иначе скроман музеј.

Детаљно сам загледао фотографије, пошто је у човековој природи, па и мојој, да ме поред свих лепота које могу да видим, баш највише занима оно сакривено, мада не мора бити ни вредније ни лепше од онога што ми је надомак руке. Нарочито су ми запале за очи краве и пашњаци и невероватна лепота девојке која седи у трави и чува своју краву. Толике је лепоте да човеку дође да са њом окамењеној на фотографији флертује!

Заинтригирао ме је и живот тог првог фотографа који је своје слике радио 17 године пре него што је Кодак развио прву камеру за широку употребу 1888 године. Но, о њему нема никаквих информација у музеју, тек својом знатижељом долазим до више података и до невероватних фотографија султана, султанске породице, али и плетиља, прелепих жена, играча традиционалних плесова, па чак и фотографија из ваздуха које у 19. веку начинио овај необични уметник. Његове фотографије јаванских споменика и храмова су толико квалитетне и прецизне да су их после више од сто година од њиховог снимања, користили рестауратори за обнову храмова!

Сваког маја кад пун месец завлада небом, наступа у Боробудуру Весак, Дан Буде, најлепши и најважнији будистички празника, када се обележевају три догађаја из живота Буде: његово рођење, просвећење и прелазак (тј смрт). Иако је Индонезија највећа муслиманска земља на свету са мање од један одсто будиста (око 2 милиона од 270 милиона људи), тих дана цела земља празнује из поштовања према својим сународницима и чињеници да је будизам древна религија ових острва.

Тих дана на хиљаде верника носиће бакљу од оближњег храма Пандит до Боробудура, коју ће претходно упалити на природном изворишту ватре која избија из вулканског јаванског тла. Бакља представља светлост просветљења, а уз то верници ће се напити и узети свету воду са оближњег извора.

Цела иконографија је у жутом, са огромном фигуром позлаћеног Буде коју доносе за тај дан, са црним храмом у позадини. Верници ће затим са упаљеном бакљом и хиљадама свећа и миришљавих штапића три пута кружити око светиње, да самој светињи одају почаст а себи и свету дозову благослове, да би затим чак 1.000 еколошки разградивих лампињона пустили да одлете ка небу не би ли, барем симболично, донели просветљење целом свету...

Не знам за свет, али свака посета Боробудуру је просветљење које би сваки човек на планети требало да доживи барем једанпут.