Кад на Рајцу замирише сено

Иако сам одрастала у време кад су улогу косаца већ увелико преузеле машине, њихов култ је у мом завичају био  још увек јак. Расла сам слушајући приче о мушкарцима чија се снага мерила ширином откоса и брзином којом су снопови траве падали пред њима.

Колико је снаге требало за саму косидбу, толико је вештине захтевала припрема косе, њено откивање,  тј.клепање, како се у Лици говорило. Чини ми се да и данас чујем тај једнолични, али некако опчињавајући звук који је допирао из дворишта док су деда или тата клепали косу.

Као да их сад видим у том необичном, полулежећем положају док стрпљиво, милиметар по милиметар, ударају по ивици косе чинећи је све оштријом. Сећам се да сам цупкала уз тај ритам и питала се, онако дечје, наивно,  зашто то толико дуго траје и колико се уопште исплати оштрити косу која ће се и тако врло брзо иступити у „обрачуну“ с травом.

Гледала сам их често како косе и наизглед сасвим лагано „слажу“ откос за откосом. У њиховим вештим и снажним рукама коса је просто клизила кроз траву, а читав тај посао личио на забаву. Наравно, тако су га само виделе моје дечје очи. Косидба је у ствари, како сам врло брзо и сама схватила, један од најтежих сеоских послова, а косци су баш због тога увек имали посебан статус. За њих се спремала најбоља храна и износиле последње залихе у тешким временима. Ценио се тај напоран  рад, али знало се и да од њихових руку зависи колико ће сена завршити у стоговима и хоће ли стока имати довољно хране током зиме.

Косидба је била и прилика  да се дружи, запева, одмери снага и покаже заједништво и солидарност.

Одавно су машине замениле косачке мобе. Уместо песме  и оштрог звука бруса,  на ливадама се чују тракторски мотори. Лакше је, брже и једноставније, али људи који живе на селу,  с природом и од природе, не одричу се ни данас косе. Чувају је као амајлију, као успомену на претке, на  тешка, али и лепа времена у којима су села бујала од живота, младости и снаге. На времена у којима се радило и певало, веровало у људску реч и бољи живот за добре,  вредне и поштене!

Мало је те вере, као и врсних косаца,  још остало, али нада, бар тако кажу, умире последња.

Некако сам убеђена да баш та нада сваке године на Рајцу окупи косце из Србије и региона, али и хиљаде посетилаца који ову манифестацију (најстарију  тог типа у Србији) одржавају у животу. Жале се домаћини, онако потихо, да је и такмичара и народа некада било много више, али најважније је  да Косидба опстаје.

И, иако и овде велику пажњу привлаче шатре, музика и храна, на Рајац се и даље долази због традиције, оне исконске везе с природом и жеље да јој се изнова враћамо.

Најбољи косац овогодишње, 53. Косидбе, је Мирко Кецман из Босанског Петровца, али по мени, победници су сви који су протеклог викенда посетили Рајац и баш ту, у срцу Србије, уживали у сунцу, поветарцу, плавом небу и најлепшем мирису природе... мирису покошене траве!