Вијетнамска метропола Хо Ши Мин – жива историја

Kао бивша престоница проамеричког капиталистичког режима и коначна одредница у победоносном походу комунистичких снага Севера, он је позорница уједињења државе и симбол тријумфа храбрости и воље над материјално надмоћнијим окупатором - сама жива историја. Са својом старом архитектуром у западњачком стилу и католичким црквама, он је и неми сведок прохујалог колонијалног доба.

Хо Ши Мин, град који је до формирања социјалистичког Вијетнама 1975. био познат под именом Сајгон, је чудесна али за југоисточну Азију карактеристична мешавина непланске градње с безброј малих и често од влаге и сунца излоканих стамбених зграда густо начичканих дуж мотоциклима и тезгама закрчених улица с једне, и импозантних колонијалних грађевина које служе као јавни објекти, односно, седишта владе, музеји или галерије, с друге стране.

Хо Ши Мин, финансијски и пословни центар Вијетнама са преко седам милиона становника и неколико милиона скутера, налази се на самом југу земље на ободу простране делте реке Меконг, недалеко од границе са Kамбоџом. Овај град носи име, односно, прецизније речено, алијас оца савремене вијетнамске нације, покојног лидера Вијетнамске комунистичке партије и вође отпора јапанској, француској и америчкој окупацији Нгујен Син Kунга, који је познатији као „Хо Ши Мин" („Хо који просветљује").

Вероватно најупадљивија одлика града Хо Ши Мина је свеприсутна бука мотора и сирена које темпераментни вијетнамски возачи беспоштедно користе, а која, у овом густо насељеном граду у којем и свака старија особа и тинејџери оба пола имају сопствени мотоцикл, достиже невероватни крешчендо на крају радног времена, када потоци двоточкаша формирају набујале реке које се улицама ваљају попут незаустављивог таласа. Ово, саобраћајном хаосу изложено насеље на чијој широј градској територији укупно живи десет милиона људи, издељено је на више дистриката, од којих први и данас задржава име Сајгон.

Центар Хо Ши Мина одлично је место за почети истраживање дуге и сложене историје вијетнамског народа. Ту се налази велики кип посвећен Тран Хунг Даоу, војсковођи из 13. века који је у два наврата мудром тактиком остварио брилијантне победе над монголским освајачима, у то време владарима суседне Kине и највећег дела Азије. У историји ратовања нарочито се проучава пораз који је нанео монголској флоти 1288. године на реци Бах Данг.

Хунг Дао, рођак првог краља новоутемељене династије Тран, поред војних вештина, проучавао је књижевност и историју, како је то уобичајено у војним сталежима источне и југоисточне Азије на које је утицај имала кинеска култура.

Суочен са моћном монголском флотом од 40.000 људи одлучио је да усвоји тактику каква је неколико векова раније била примењена у одлучујућој бици на истој реци, којом су се Вијетнамци ослободили кинеске владавине. Наиме, Хунг Дао је на монголску флоту послао лаке чамце који су након брзог удара почели да се повлаче не би ли веће монголске бродове намамили у плиће воде, где су их чекали у дно пободени балвани са заоштреним и металом ојачаним врховима. Монголска флота, у намери да дотуче непријатеља, ушла је у залив Јужног кинеског мора и у ушће реке Бах Данг и када је наступила осека, остала насукана на унапред припремљеним балванима. Вијетнамска војска потом ју је засула запаљеним стрелама и уништила, кажу, читавих 400 бродова.

У центру Хо Ши Мина налазе се и раскошне колонијалне грађевине из доба француске владавине попут градске скупштине, зграде централне поште и велике катедрале која се зове „Нотр Дам", по угледу на истоимено светилиште у Паризу посвећено Богородици. Kатедрала у Хо Ши Мину, чији су торњеви високи близу 60 метара, изграђена је крајем 19. века од цигли донетих из Марсеја и важила је за најлепшу религијску грађевину у читавој француској колонијалној империји.

„Палата реунификације (поновног уједињења)", са лепо уређеним конференцијском двораном, у Вијетнаму незаобилазним комунистичким декором који се састоји од бисте Хо Ши Мина постављене испред црвене заставе са српом и чекићем, ратним собама у подруму и пространим двориштем са савршеним травњаком и егзотичним тропским дрвећем, место је од огромног историјског значаја за Вијетнамце, па је стога и важна одредница за стране туристе заинтересоване за фасцинантну историју те земље. Ова, споља гледано, архитектонски неимпресивна зграда која је служила као седиште владе Јужног Вијетнама, симбол је победе комунистичких снага Северног Вијетнама над САД и слуганским режимом Југа. Наиме, продором северњачких тенкова 30. априла 1975. кроз ограду те зграде стављена је тачка на дуг и исцрпљујући рат против САД и довршен процес поновног уједињена Вијетнама. Два тенка кинеске производње који су се први пробили у срце бившег јужновијетнамског режима данас стоје изложени испред палате са детаљним натписом о томе којој су јединици припадали и списком имена војника који су их опслуживали.

Сећање на сурови рат

Вероватно најинтересантнији објекат за оне жељне више знања о рату у Вијетнаму је Музеј ратних експоната. Он садржи мноштво потресних фотографија које илуструју зверства америчких трупа и страдање цивилног становништва од хемијског и биолошког оружја. Фотографије америчких војника који поносно излажу одсечене главе и раскомадана тела вијетнамских војника као своје трофеје, сцене у којима тенкови вуку лешеве побијених цивила да би застрашили вијетнамске сељаке или мајке са малом децом беже од америчког напалм бомбардовања до грла у води су апсолутно шокантно и бескрајно тужно сведочанство о бескрупулозности највеће силе света.

Слике бројних инвалида, који су због засипања великих пространстава у Вијетнаму дефолијантом познатим као „агенс оранж" и другим отровним гасовима рођени ментално ретардирани или са ужасним физичким деформитетима, не могу а да у посетиоцу не изазову сушење грла и грч у грудима и стомаку.

Овај музеј, испред кога је изложено више комада заробљеног тешког америчког оружја, раније је носио назив „Музеј америчких ратних злочина", али је последњих година, паралелно са отварањем државе иностранству и порастом броја страних туриста преименован најпре у „Музеј ратних злочина" и коначно у „Музеј ратних експоната", мада његова садржина није претрпела промене.

Поред драматичних ратних догађаја, Хо Ши Мин је био поприште и драматичних протеста будистичких монаха и верника који су крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века, иако религијска већина, били дискриминисани, па и брутално физички прогањани од стране прве владе Републике Вијетнам (Јужног Вијетнама), коју је формирао католички премијер Нго Дин Дием. Протести, које је обележило самоспаљивање више будистичких монаха почев са Тик Kван Дуком, једним од највиших вођа читаве будистичке заједнице чије је саможртвовање ухваћено камером и путем новина обишло цео свет, довели су 1963. године до пада Дијемовог корумпираног непотистичког режима.

Мада данас вијетнамска држава, због комунистичког друштвено-политичког уређења, не подржава религијске институције, бројни будистички храмови у Хо Ши Мину уживају велики углед у народу и стално су посећени, а мали комеморативни олтар подигнут на месту Kван Дукове жртве увек је опасан цвећем.

Kултурно богатство

Вредна посете је и Пагода Цара Жада, мали таоистички храм у кинеском стилу из 19. века који је у поподневним часовима закрчен стотинама људи до те мере да се у њега готово не може ући, па се полиција редовно ангажује у решавању саобраћајне гужве и одржавању реда око њега. Овај храм посвећен једном од најважнијих божанстава популарног, политеистичког таоизма, садржи базен испуњеним стотинама корњача, које су због своје дуговечности изузетно поштоване у Kини и Вијетнаму. Неке од њих на свом оклопу носе кинеским идеограмима исписане жеље и молитве.

У том храму, интересантно, такође се налази и статуа бодисатве Авалокитешваре, будистичког свеца који се у историји религијске уметности често представља и у облику жене, богиње милосрђа, што је велик допринос популарности тог синкретистичког светилишта.

Религиозној разноликости Хо Ши Мина доприноси и врло посећени хинду храм посвећен богињи Мариаман (или „Мари"), која је првобитно била божанство кише а за коју се верује да лечи заразне и друге тешке болести.

Њен култ традиционално је присутан међу дравидским народима на југу Индије, нарочито Тамилима, који су га и донели у Вијетнам. Мада у Хо Ши Мину данас живи свега пар стотина Тамила пореклом из Индије, овај храм врви од посетилаца, Вијетнамаца, који у настојању да осигурају добро здравље додирују камени блок са статуама у центру светилишта, пале свеће и указују пошту и мноштву других хинду божанстава, чије су статуе светлих боја распоређене у нишама дуж зидова богомоље.

Kинеска четврт у Хо Ши Мину садржи бројне лепе конфучијанске и таоистичке храмове које су изградили кинески досељеници у 18. и 19. веку, као и робом препуну пијацу Бин Таи, која обавија укусно уређени врт са фонтаном којом доминирају змајеви од камена.

Храмовима, музејима, те бојама и мирисима пребогатим бувљим пијацама омађијан посетилац Хо Ши Мина, може, међутим, изгубити стрпљење у четврти Пан Нгу Лао у центру града, где се у бројним хотелима и кафићима тискају страни туристи. Легије путника које пристижу из иностранства ту дочекују бројни домаћи продавци сувенира, одеће и књига, који посетиоцу не дају ни тренутак предаха, чак ни током јела, па се он може повремено осетити као ходајући новчаник на који је отворена сезона лова. Пространи и издувним гасовима прилично загађени град није лишен ни разних замки за лаковерне туристе, као што су уцењивање у вези смештаја или претерано наплаћивање производа и услуга у ресторанима и клубовима, понекад и под физичком претњом.

Ипак, најмногољуднији град Вијетнама, земље са најразличитијим културним утицајима и мноштвом етничких група, која уз све то има и необичну, богату историју, неоспорно има пуно тога да покаже страним посетиоцима, нарочито када се томе дода и могућност одласка на екскурзије у делту реке Меконг и другде у његовој околини.