Нафпактос - место где се мењао ток историје или откуд Сервантес усред Грчке

Ко год је икада лета проводио у Грчкој, зна да мање-више сва туристичка места на копну, па чак и на понеким острвима, личе једно на друго - низови кафетерија, продавничица, таверни, сувенирница, ређају се непрегледно иза градских плажа, међу апартманским здањима, па понекад нисте сигурни да ли сте у Олимпској регији, на Халкидикију, Атици, или пак јонској обали.

Нафпактос није једно од таквих места. Својим јединственим положајем, архитектуром, шармом и особеношћу опчиниће вас на први поглед.

Смештен је у малом природном амфитеатру, заливу окруженом брдом са чије се падине терасасто спуштају шуме четинара, а поглед преко Коринтског залива пуца прекопута ка Пелопонезу и десно ка велелепном мосту Рио - Адирио, удаљеном десетак километара.

Иако градић од свега десетак хиљада становника, још од античких времена био је позната лука и војни центар, а због свог стратешког положаја често јабука раздора између великих сила и освајача, па је прелазио из руке у руку.

То је и допринело његовој данашњој лепоти, јер су се у њему мешале културе и запада и истока и све остављале неизбрисиве трагове.

Само име града из древних времена, Наупактос, на старогрчком у слободном преводу значи "бродоградилиште". Према легенди, овде су Хераклови потомци саградили флоту помоћу које су запосели Пелопонез. Управо ту је била значајна стратешка лука Атињана у Пелопонеском рату.

Прво што ће вас импресионирати када дођете у Нафпактос јесте венецијанска тврђава чији се бедеми пружају од луке степенасто све до врха брда. Потом живописна полукружна лука која зидинама грли јахте и бродиће у марини, као што је некада прихватала ратне бродове и галије пред одлазак у војни поход.

Традиционалне камене куће подсетиће вас на далматинске или италијанске градиће и вратити у прошлост. Схватићете колико су велики траг овде оставили Млечани. Остаци џамије и турског купатила сведочиће да је и овај град био део Отоманског царства.

Неће вам недостајати ни класични летњи морски ужици, купање и сунчање, јер је Нафпактос окружен дугим плажама од ситног шљунка и песка, награђеним плавом заставицом.

Ако вас пут нанесе овде, не пропустите прилику да обиђете и оближњи мост Рио - Адирио, право архитектонско ремек дело овог дела Европе, које спаја копно са Пелопонезом и води вас до Патре, трећег највећег града у Грчкој.

Најлепше ћете у њему уживати посматрајући га са морске стране, из трајекта који саобраћају сваких пола сата. Рецимо и то да је карта за путнике бесплатна, наплаћује се само за моторна возила, па можете да се упустите у мало бесплатно крстарење до Пелопонеза и назад.

Али оно по чему је Нафпактос најпознатији данас, догодило се пре тачно 450 година.
Ако знате да је млетачко име овог града било Лепанто, можда ће вам бити јасније.

Путника намерника вероватно ће изненадити споменик чувеном шпанском писцу Мигелу де Сервантесу у луци. Ево откуд Сервантес усред Грчке.

7. октобра 1571. овде се одиграла једна од највећих поморских битака у историји, битка код Лепанта, последња и највећа битка вођена галијама на весла.

Са једне стране биле су снаге Свете лиге, које је окупио папа Пио V: пре свега поморске силе Млетачка република и Шпанија, градови Ђенова, Напуљ, Папска држава и Малтешки витезови, а са друге Отоманска империја.

Битка је трајала четири сата, уз учешће око 500 бродова и у њој је изгинуло 40.000 људи. Практично је највећим делом вођена као борба пешадије, прса у прса, на плутајућим објектима.

Сваке секунде нестала су готово три људска живота.

Победу је однела хришћанска коалиција, зауставивши тако даљи продор Турака на Средоземље.
Да је исход био другачији, ко зна како би Европа изгледала данас.
Хришћанским снагама командовао је млади Дон Хуан од Аустрије, полубрат шпанског краља Филипа Другог, и то у самом гротлу битке, на 60 метара дугој галији Ла Реал. Један од официра шпанске морнарице био је управо чувени писац Мигел де Сервантес.

У бици је показао изузетну храброст и срчаност. Тешко је рањен у груди и у леву руку, која му је до краја живота остала непокретна. Његов споменик краси улаз у луку Нафпактоса данас.

Турке је предводио Али Паша на галији Султана, а да би мотивисао своје борце, свим хришћанским робовима била је обећана слобода у замену за победу. Ипак, то му није било довољно. Иако са бројчано надмоћном војском, Турци су поражени, а Али Паша је убијен и одрубљена му је глава, супротно жељи Дон Хуана.

Робови са турских галија ослобођени су, а многи од њих прешли су да се боре за католичку страну. Ослобођени грчки робови касније ће дићи устанак против Турака на Пелопонезу.

Занимљиво је да је у флоти Свете лиге учествовало и осам галија из далматинских градова и са острва, од Истре до Боке Которске: Трогира, Шибеника, Задра, Котора, Раба, Цреса, Крка и Хвара. Огромна већина морнара и официра положила је своје животе и заувек нашла спокој у Коринтском каналу. Међу њима је била и которска галија "Свети Трипун" са храбрим командантом Јеролимом Бизантијем, која је потопљена и на којој је погинуло свих 200 Бокеља, попут камиказа. Кажу да је на сваког Бокеља изгинуло осам Турака.

Са трогирске галије, од њих 250, преживело је само 13 Трогирана.

Галије Шибеника и Хвара учествовале су у уништењу Истанбулске гарде.
Пораз је нанео велике губитке Турској. Погинуло их је 30.000, а 10.000 је заробљено. Нарочито су истрајни у борби били елитни јаничари. Историчари кажу да су, и када је битка била окончана, а они у потпуности остали без оружја, наставили да гађају хришћанске бродове поморанџама и лимуновима који би им се нашли при руци.
Пошто је уочи битке позвао све да моле круницу, папа Пио је победу посветио Госпи од крунице, која се од тада обележава као празник сваког 7. октобра.

Иако се османска флота годину дана касније солидно опоравила и угрожавала источни Медитеран, битка код Лепанта онеспособила ју је за продор на запад на дуже време. Да није било тако, верује се да би историја западног Медитерана била сасвим другачија. Турци би сигурно заузели југ Италије, затим и све далматинске градове на Јадрану, потом би можда уследио напад на Рим, југ Француске, Шпаније...
Ипак, наш Нафпактос није избегао судбину да поново падне у турске руке. После владавине Венеције, споразумом из Сремских Карловаца 1699. опет је додељен Отоманском царству, да би, после учешћа у револуцији, слободу стекао 1829. и постао део независне грчке државе.