Опатија – југословенски социјалистички Санремо

Пројекат југословенског социјалистичког Санрема осмишљен је и остварен 1958. године покретањем Опатијског фестивала који су после сви просто звали „Опатија". Рођен сам у деценији која следи, дакле у време када је тај звук већ добрано пунио кухиње и дневне собе.

Нечија би рука дотерала фреквенцију на огромном радију „лампашу“ те би из те чаробне кутије почео да струји глас човека по имену Ладо Лесковар Потражи ме у предграђу. Или маркантни глас Драгана Стојнића који преклиње „загонетну жену“ да дође и кад киша не пада.

Уживо из Опатије

Нешто касније је у домове ушла телевизија. Успели смо да завиримо на сцену Кристалне дворане хотела „Кварнер“. Црно-беле гесте бола, поноса, туге и радости југословенских перјаница шлагера постале су део националног ритуала. Драматично-оперске позе Терезе Кесовије, исто тако драматично бацање капута по бини Ђорђа Марјановића, све то је зачето у овом истарском месту.

Шта ли би, да су видели то чудо, помислили бенедиктинци који су 1506. овде основали опатију Св. Јакова? И они су били само људи. Једни би се крстили, други би наздравили, а трећи заплесали.

На тој бини су се рађале звезде као што је Здравко Чолић – просто је невероватно да је он свој хит Гори ватра отпевао у Опатији 1973. и да ево 2021. године његова звезда још увек блиста. Мени се тих деценија више допадало када би Оливер запевао опатијску победничку песму: „Има дана кад сам сјетан, када не знам куд бих с собом, празан сједим крај клавира. Има дана што ме пеку, јер се старе ране буде, увијек када глазба свира...“.

Ближа ми је јадранска сета од континенталне ватре.

Због Опатије су остали Југословени, иначе прилични игноранти у учењу мањих сународничких језика, певали на чистом словеначком победничку песму састава „Пепел ин кри“: „То је бил твој дан љубезни, најлепши дан, ки не мине никдар“.

То је било време чедности – време када сам претпубертетски миран седео са мајком и сестром пред телевизором и гледао тај ушећерени опатијски космос, слушајући повремено уздахе уденуте у ноте.

Булдог и бакалар

Дошао сам први пут у Опатију у новом миленијуму, када је фестивалска слава места одавно прошла. Стигао сам из правца Ријекеаутобусом који је сигурно био изузетно технолошко достигнуће у мојим гимназијским данима с краја седамдесетих, али сада је старачки бректао крај Кантриде све до Опатије.

Пошто смо ушли на задња врата „хармонике“, како смо звали зглобни аутобус, мој седмогодишњи син је одскакивао на дрвеном седишту као да је од гуме и при томе се тако слатко смејао да ми је разведрио тмуран дан. Било је време између божићних и новогодишњих празника и путовање из Немачке је уследило као спонтана акција људи који беже од свакодневице. Опатијски родео је оно што ће мом сину остати у памћењу.

Опатија нас дочекала благом температуром и свим оним што је остало од аустроугарског и југословенског шарма. Откако су ријечки патрицији из породице Скарпа 1844. године подигли вилу Анђолина, богати племићи су открили чари овог места. Железничка веза Беча са Трстом 1857. и Ријеком 1873. године направила је од Опатије приморско зимовалиште и лечилиште за главни град Хабсбуршке монархије.

Најпре смо отишли у апартман који смо телефонски резервисали код породице Пуж. Они су били добри, благи људи. Одмах су нам изнели паштету од бакалара, тврдећи да је најбоља у вароши. Али човек не може унапред знати све: Њихов умиљати булдог је био узрок алергијске реакције, па смо морали да се преселимо у хотел „Опатију“.

Тамо није било ни паштете од бакалара, али ни булдога. Хотел је мирисао на генерације отмених гостију. Налазио се на благој узвишици изнад купалишта Слатина, у самом срцу града. Са француског прозора се пружао поглед на Кварнерски залив – зимско море, челично сиво, са модрим преливима, и сунце које се бори да уочи заласка, пробије плашт облака и позлати воду.

Опатијски времеплов

Из тих дана ми у сећању остају шетње дуж обале, дивљење зимзеленим насадама и аустроугарским вилама, те снег који је пао трећег дана нашег боравка – одмах потом се изнад Опатије разведрило. Чудесан је то призор када из плавичастог мора израњају чемпреси између лепих грађевина, а изнад њих се наднео потпуно бео масив Учке.

Овде се Средоземље највише приближило приалпским пределима, тај спој је предодредио ово место за тачку укрштања континенталне чежње за морем и приморске чежње за средњоевропским сјајем.

„Хемингвеј“, кафе на самој обали, уз Лидо, био је отворен чак и када је све друго било затворено. Син је обожавао колаче, ја сам испијао кафе и карловачка пива. Ресторан „Ружмарин“ је донео ону непоновљиву, истарску мешавину укуса.

Знам и да смо једном свратили на грашак са јунетином у поспани локал који је приватизација неким чудом заобишла. Иста врста времеплова као и онај аутобус – лимене пепељаре, осредње мрзовољни конобар и одлична храна. Бојим се да тај локал више нећу наћи.

Помислим да би овде одморили душу и људи усијаних живаца. Нарочито ако се узме у обзир чињеница да је у Опатији рођен Лео Штернбах, аустроугарски хемичар који је после емигрирао у Америку да би пронашао валијум.

Лето и биска

Десет година касније опет долазим аутобусом из Ријеке. Лето је. Са мном путује дама с којом сам већ обишао целу Истру. Аутобус је релативно нов, више нема труцкања.

Одмах по изласку из аутобуса наилазимо на „шеталиште звезда“ – на плочнику су урезана имена славних људи који овде нешто значе. Списак је импозантан. Од Иве Робића којег је волела моја мајка, преко Креше Ћосића или Дражена Петровића, до Оливера Драгојевића или – Мирослава Крлеже.

Ипак ми је једно име прирасло за срце више него имена звезда Опатијског фестивала: Мате Парлов. Њега су Југословени доживљавали као леворуког боксерског шампиона из Пуле, иако потиче из села Ричице код Имотског, а у Пулу је прешао као младић да тренира бокс.

На плажи Слатина проводимо преподне за тричавих петнаестак евра. Опатија се враћа старој слави, барем што се цена тиче. После тога шетамо Обалом Фрање Јосипа све до хотела „Амбасадор“, па се враћамо Титовом. Судећи по имену главне улице, ни Опатија не жели да се одрекне југословенског наслеђа.

„Истранка“ је ресторан који нас је магично привукао мирисом тартуфа и белог лука на маслиновом уљу. И заиста, тестенина са тартуфима је била откровење. Још када је на сто дошла биска – више нисмо имали куд, прогласили смо тај дан једним од најбољих у Истри.

Биска је истарска ракија која настаје тако што се у добру комовачу или лозовачу ставе гранчице и лишће имеле. То је она трава која друиду Аспириникусу служи за кување чудесног напитка и која јунаку из стрипа, Атериксу, и осталим Галима даје невероватну снагу. Стари Грци су веровали да је имела космичко семе. Комбинација космичког семене и комоваче у Опатији дала је чудесне резултате.

Једна гитара, безброј дивних снова

После обеда у „Истранки“ спустили смо се на шеталиште Лангомаре, стазу својевремену сачињену за бечке грофове и господу. Шеталиште дуго девет километара уклесано је у стеновиту обалу и осећај када њиме ходате или седнете на неку од клупа је засигурно јединствен на Јадрану.

Када смо се сити нашетали, изули смо сандале и пустили да нам Јадран хлади табане. Лево је била бела многоспратна коцка хотела „Амбасадор“, једина грандиозна заоставштина социјалистичке естетике. Десно, одакле смо дошли, налази се статуа коју ћу сваки пут обићи када дођем у Опатију – Девојка са галебом.

За разлику од „Амбасадора“, ово је љупка фигура, срођена са стеном и морем. А настала је 1956. године. Дело је вајара Звонка Цара који је био Мештровићев међуратни ученик. Књижевник Владимир Назор је у Цриквеници приметио његов таленат, и послао га са препоруком на загребачку ликовну академију. Тада му је било тек 16 година.

Ретки су уметници који су имали срећу да једним својим делом дају трајно препознатљив симбол целом граду. Ова фигура на обали је увек знак да сте стигли у Опатију, да неке ствари, у свету брзих промена, остају на исти начин лепе.

Тако видим нас, видим себе: Седим на обали у Опатији, слушам благо ударање мора о камење, посматрам искоса Девојку са галебом и у себи певушим давни хит певачице рођене у Опатији, Елизабете Бети Јурковић: Једна гитара, безброј дивних снова...