Сва чуда Србије у једној књизи

Као и сви ми, становници некадашње Југославије, и аутор књиге је знао елемнтарне податке о тој, свој земљи: Када је и како настала, која је река најдужа, која планина највиша, где је најстарији град, највеће језеро...

Нешто што сваки патрота, било које државе, мора и треба да зна. То је саставни део опште и грађанске културе, о томе се сазнаје у кући, потврђује у школи, преноси на млађе. Нестанком бивше земље, престала су да важе многа дотадашња основна знања.

Нашли смо се у Србији у којој додуше, не фале наглашене патриоте и још гласнији националисти, хвала богу, ни нормалнији грађани свих профила образовања и статуса, не фали ни традиција, ни митови, ни мало надуване историје, али, запањуће шкрипи око елементарног стварног познавања много чега из историје, географије, уметности, културе, традиције Србије.

Која нам је сад највиша планина? Која најдужа река? Највеће језеро? Најстарији град? Најстарија црква?

На први поглед, изгледа да то у овој земљи никоме није важно, да се без тога може, зажмурићемо на сопствено незнање, претурили смо много преко главе и без тога, па можемо и надаље.

На срећу, у Србији има људи који се не мире са тим незнањем, осећају значај фалинке, стало им је да пронађу те одговоре.

Радету Весовићу, писцу књиге Правац Србија је то главни мотив и мотор покретач за полазак на путовања и дугогодишње тумарање по разним буџацима, познатијим и мање знаним деловима земље, у потрази за бисерима светске и наше баштине, успут застајкујући пред велепним пејсажима којима наша земља обилује.

Почетне путоказе кретања налазио је на инернету, чак банално, на прилично непоузданој Википедији, на лицу места добијао исправке и допуне које су га приморале да податке провери у стручној литератури, да завири у радове Завода за заштиту споменика и културе, Завода за заштиту природе, разних оделења САНУ, да дође до занимљиве оставштине врхунских научника и истраживача, као на пример култне књига Александра Дерока: Средњовековни градови у Србији и Црној Гори, која га је просто заразила да обиђе и претури сваки и најмањи остатак старих утврда описан у књизи.

Почетно задовољавање личних побуда за спознајом Србије, прерасло је у нешто много озбиљније и опште, подаци и фотографије су се нагомилале, одлучио је да их подели на интернету. Отворио је сајт Рутизам и позвао пријатеље и остале заинтересоване да му се прикључе.

И људи различитих професија су дошли, круг радозналаца се шири, путује се у мањим и већим групама, сајт постаје све посећенији и кориснији. Баш то интересовање и радозналост бројних људи, нужно га је терало ка трајнијем запису, гурало у правцу настанка ове књиге – Правац Србија.

Раде Ж. Весовић је инжињерски тачан, стрпљив у проналажењу, упоран да се успентра и до тешко доступних рушевина градова, да гази речице не би ли доспео до напуштених воденица, километрима пешачи до напуштених насеља, до заборављених споменика, до разноразних чуда природе за које ни мештани не знају тачно где се налазе.

Притом се не разбацује писањем, не пренатрпава подацима, он записе даје концизно и прецизно са корисним дигресијама, путним упуствима како и кад стићи, са обавезном мапом на крају сваког поглавља и драгоценим кју-ар кодовима за ГПС сналажење.

Књига је сјајан подстицај за радознале, охрабрење и онима са плићим џепом за путовање и упознавање домовине.

Вредно је истаћи, да ово дело обилује изванредним ауторским фотографијама, права је штета што нису штампане у већем формату, али за утеху, они заинтересовани могу их видети на сајту rutizam.com у правој величини и лепоти.

Правац Србија је веома оригинална, стилски могуће и јединствена књига, од велике културолошке важности, драгоцен путоказ за оне који желе да путују и истраже Србију, јер износи невероватно много вредних, корисних података о историјиским споменицима, здањима, манастирима и црквама, географским феноменима, традиционалном градитејству, култури и обичајима наше земље.

Крајње је време да се о томе шире и више зна.