Како су крокодили препливали Индијски океан до Сејшела – ДНК решила мистерију стару 250 година

Историјски записи са експедиција настали од пре више од 250 година описују крокодиле као уобичајену појаву дуж обала Сејшелских острва. За прве истраживаче, призор ових огромних рептила на плажама и ушћима река збуњивао је јер се архипелаг налази хиљадама километара од њихових познатих станишта.

Како су крокодили стигли на тако изоловано место?

Загонетка која дуго интригира научнике. Ситуација се драстично променила након што је око 1770. године почело трајно насељавање острва. У року од само пет деценија, локална популација крокодила је ловом потпуно истребљена. Иза њих је остало само неколико сачуваних примерака, укључујући непотпуне лобање у Националном музеју Сејшела, као неми сведоци једног давно несталог света.

Генетски детективи на трагу истине

Дуго се расправљало о идентитету ових животиња. Неки научници су сматрали да су у питању нилски крокодили (Crocodylus niloticus) који су мигрирали из Африке, док су други веровали да се ради о ендемској врсти.

Први помак у истраживањима догодио се 1994. године, када су истраживачи на основу физичких карактеристика их рекласификовали као морске крокодиле, али је недостајао коначан доказ.

Међународни тим научника из Немачке и са Сејшела спровео је детаљну анализу како би решили мистерију. Користећи напредне технике, успели су да извуку и анализирају митохондријску ДНК из костију и зуба древних примерака.

Ову генетску информацију затим су упоредили са ДНК живих морских крокодила. Резултати, објављени у часопису Royal Society Open Science, нису оставили места сумњи.

Путовање дуго хиљаде километара

Генетски маркери сејшелских крокодила недвосмислено су се подударали са онима морског крокодила ( (Crocodylus porosus), највећег живог гмизавца на свету. Популација са Сејшела није била јединствена врста, већ најзападнија позната група ових океанских путника. Њихова способност да пређу огромне водене површине лежи у јединственој биолошкој адаптацији. За разлику од већине других крокодила, морски крокодили поседују специјализоване слане жлезде на језику које им омогућавају да избацују вишак соли. Ова предност дозвољава им да толеришу слану воду и проведу дуже периоде у мору, путујући између удаљених обала.

"Оснивачи популације на Сејшелима морали су да преплутају најмање 3.000 километара преко Индијског океана да би стигли до удаљеног архипелага, а можда чак и много даље", рекао је Франк Глау, стручњак за рептиле из Баварске државне зоолошке збирке (СНСБ) и старији аутор студије.

Владари океана са запањујућим дометом

Ово откриће значајно проширује познати историјски ареал морских крокодила. Пре него што је људска активност довела до њиховог нестанка са Сејшела, територија ове врсте се простирала на невероватних 12.000 километара, од Вануатуа у Тихом океану све до западног дела Индијског океана. То их сврстава међу рептиле са најширом дистрибуцијом на планети, што потврђује њихову изванредну мобилност.

"Генетски обрасци сугеришу да су популације морских крокодила остале повезане током дугих периода и на великим удаљеностима, што указује на високу мобилност ове врсте", објаснила је Штефани Агне са Универзитета у Потсдаму, прва ауторка студије.

Решавање ове мистерије није само исправљање историјске фусноте, оно показује моћ генетике у реконструкцији изгубљеног знања о врстама и разумевању последица људског утицаја. Ипак, научна прича се овде не завршава. Коришћена митохондријска ДНК наслеђује се само са мајчине стране, па би будућа истраживања нуклеарне ДНК могла открити још суптилније везе и разлике између давно раздвојених популација ових импресивних владара океана.

Један од најраспрострањенијих гмизаваца на свету

„Генетски обрасци указују на то да су популације слановодних крокодила остале повезане током дугих периода и на великим удаљеностима, што указује на високу мобилност ове врсте“, објашњава прва ауторка Стефани Агне са Универзитета у Потсдаму.

Данас, слановодни крокодил остаје један од најраспрострањенијих гмизаваца на Земљи. Пре него што је популација Сејшела збрисана, врста је заузимала још већи ареал који се протезао више од 12.000 километара од Вануатуа у Тихом океану до Сејшела у Индијском океану.